Dok je bjelina gospodarila krajobrazom bljeskajući se pod slabim sunčanim zrakama što su stidljivo padale na glatku snježnu caklinu, selo je mirno živjelo zaklonjeno planinom.

– Blago onom ko se ima za što uvatiti kad dođu teškoće! – govorila je Mara spremajući Anki cursko ruvo. Otkad se Ivan vratio, Mara se prihvatila posla, živnula je.

Anka je voljela slušati majčine priče i sama se veselila skorom Božiću i Ivanovim svatovima: „Dane će sigurno odnit trku“, razmišljala je.

Zbližila se Anka s majkom upravo kroz teškoće koje su prolazile zajedno otkad je Ivan završio u bolnici. Bariša ih je nosio šutke, tiho je patio, ali uvijek djelovao razborito:

„Ko je naoblačio, taj će i razvedrit!“ – rekao bi zagonetno.

Kako kušnje jačaju, pročiste i oslobode glavu kojekakvih prizemnosti, u Barišinoj kući se osjećala nada, nisu očajavali.

– Svašta me je gonilo, samo me „nije grom bio i mlin mlio“ – pomirljivo je zborila Mara izvlačeći vunu na gargašama:

– Golotinja i bosotinja. Sušna lita i ljute zime. Ajvan nam crkavo od gladi. Voda nas plavila kad bi vrila provrila i razlile se jaruge. Bilo je nemile smrti u ovom mistu od pamtivika, ali sve smo podnosili uz Božju pomoć i uvik bi se opertali.

– Težak je to život, mame? Ja znam šta je tebi bilo najteže? – Anka je poticala majku na razgovor znajući kako pričanjem olakšava dušu.

– Znadeš? – pogleda je Mara zahvalno – moraš znat kad sam ti to ispričala stotinu puta.

Na trenutak bi Mara zašutjela, slagala izvlačanu vunu u kudilju pa nastavila:

– Ne zna za tugu onaj kome nisu dica mrila? A meni umr dvoje, prvo – muško dite, od naramka. Bariša me rabrio, veli:  „Bit će dice!“. Baba govorila: „Bog dao, Bog uzeo!“ Strina, kako su u nje posula ženska dica, nadovidala grišeći: „Da  je bilo žensko, ne bi umrlo“. Svašta sam se naslušala, moja Anka i vavik veremila. Mater me došla obać pa mi još na muku pristaje spominjući: „Možda je kakva sagrišenija?“.

Anka bi se uvijek trgnula na riječ „sagrišenija“. U sebi je učvrstila odluku o čestitu životu, zato je na ruci „sicala“ križiće.

 – E, kad oćuti pod srcem drugo dite – Mara nastavi sjetno – razveseli se. I doneso do kraja, rodi opet muško, svi se obeselišmo. I, domalo, dite proječa i izdanu.

– Nemoj plakat, majko – blago će Anka vidjevši kako Mara briše suze pregačom.

– Polete same, ne mogu i zaustavit, džaba ti je – pravdala se Mara blažeći Ankinu brigu nježnim osmijehom. Voljela je Anka taj materin pogled. U njem se zrcalila patnja oplemenjena molitvom i uronjena u ljubav koja daje snagu i budi nadu.

– Opet ti je Bog providio? – ponuka Anka majku na vedriji razgovor.

– Je, vala Mu. Naša najmenica mi naputi kako tamo u nji ima neki fratar Bariša, čini čudesa, ozdravlja bolesne, otklanja nevolje, liči ajvan… Narod mu nosi bronze i priuze, dičje aljinice na blagosov. Dolaze mu izdaleka, radi opsidnuća.

– Ja to nisam nikad vidila – bojažljivo će Anka – ne bi ni volila.

– Bivalo je sagrišenije, moja Anka! – utješno će Mara – uvik je ima. U nas je toga manje, narod škropi i supriliku Boga moli. Ima mista di se puno đavleka i proklinje, gata i u đavla zaima, tamo se zlo lakše primi. Ma, uvik Bog svom narodu pošalje kakva pokornika i molitelja da mu blaži teškoće.

Iva Bagarić/Tomislavcity