Idiličan prizor pseće kućice u seoskom dvorištu bio je čest u našem kraju. Stari mideni tanjur ili obijena šerpa redovito se punila ostacima objeda kao nagrada čuvaru stada i kuće.

Pas vridi zlata, zna bit odaniji i poslušniji od čovika. Naš Šarov bi pripozno obuću kućne čeljadi i donosio je iz sela. Zarežo bi samo na strinu Prikopoljku, ona nije volila paščad.

Manje je pričanjem zabavljao unuke. Volio je spomenuti konje i volove, ovna zvonara i duravo magare na kojem je gonio vodu u kupušnjak.

Njegovi unuci rado slušaju priče o životinjama. Zapitkuju, komentiraju, maštaju kako će nabaviti psa i držati ga u stanu.

– Po meni to nije ured – usprotivi se Manje – nije pas za u kuću. Živina ne zna kazat, ali nije to u njezinoj prirodi. Svit u neznanju izgubi miru, više ugađa sebi, nego psu.

Žučnu raspravu o životinjama prekinuo je Mirko, Manjin najmlađi sin. Došao je u rodni kraj s psićem što je obradovalo djecu, a stare iznenadilo.

– Dođi mami, Fify! –  piskutavo je zazivala čupavog psića nevista Goga, Zagorka, Mirkova ljubav iz studenskih dana.

– Ajme meni!- Anđa se naježi na ono „mama“ pa laktom podbode Manju koji je otvorenih usta pratio dolazak neobičnog gosta.

Ubio ga Isus, uvik ti je na jandal – ispali – i povodljive pameti, lako prigne za stranjske običaje. Koliko mi je zamanto s onim „kužiš stari“, evo ga sad i s ćukom u naručku, a s dicom zateže? „Dica koštaju!“, pametuje.

Dida i baka su se, fakat, zatekli zbog naše Fify, kaj ne? – primijeti nevista Goga.

Jjjjesmoo malo – ne snađe se Anđa – smišan ćukica, ko živa vuna.

Joj, kak je ona dobra i strpljiva, beba mamina – Goga je mazno gladila pudlicu dok je Mirko iz prtljažnika donosio pseću opremu; torbu s hranom, povodac, zdjelicu, dekicu… Od silne strke oko psića, gosti su preskočili uobičajeni ritual. Izostala su pitanja o zdravlju, vremenu, rodbini…

– Kruva mi, svit poludio! Ovo je još jedna od novi bola? Nešto je se gadno pošundralo u prirodi – promrmlja Manje za sebe – odavno ja to vidim, ali nisam ni slutio da će doć i u moju kuću.

Ajde, ćaća, ti si svicki čovik! – dobaci mu sin Mirko naslutivši očevo raspoloženje – ti voliš pse. Doduše, tebi su draži tornjaci i ovčari. Ja sam se odlučio za malu vrstu. Lakše je s njom u stanu, u krevetu, a i Goga se u nju zaljubila na prvi pogled.

– Ljubavi ne moš zapovidit! – ironično će Manje – nevista ima ukusa, nema šta?

– Da, Fify je velika maza – prihvati nevista svekrov kompliment  pa napomenu mužu.

Mirkec, pospremi Fifynu putovnicu, tu je na mojoj torbici.

Na spomen putovnice Manji udari krv u lice dok je Anđa sumnjičavo zagledala dokument što ga je Mirko držao u rukama.

– Pogledaj, majko! – Mirko namjerno otvori pseću putovnicu – ime: Fify, a prezime: naše!

– Šta dočeka kuća od starine; pašče nosi dično joj prezime?! – izgovori Manje u ritmu epskog deseterca.

– Ajde, ne budali! Šta će ćuki prezime? – Anđa se sva zbunila.

– Onda ona nije ćuko, da prostiš, nego rodica! – provali iz Manje ironija pomiješana s ljutnjom koju se trudio kontrolirati. Vidno uzrujan zamijeti:

Eto, Fify vam i sliči. Umiljata na nevistu, a ima Mirkov pogled?

U trenu su se izmijenili upitni pogledi svih sudionika dok ih je Fify žmirkavo promatrala sklupčena u naručju svoje „mame“.

Iva Bagarić/Tomislavcity