Rat razobliči ljude, razotkrije sve ono negativno što bi se u miru dalo sakriti. Budući da se znalo tko je na čijoj strani, podjele u mjestu su svakim danom postajale izraženije.
– Rekli su mi da više s tobom ne mišam ovce! – nevoljko izgovori mlada pastirica svojoj vršnjakinji – nisu nam braća na istoj strani.
– Razvrzigra! – odbrusi joj druga – ne ćemo zajedno ni u plandišće. Ne ćemo se više ni pitonjaka zajedno igrat!
– Raspade mi se suvezluk, nemam s kim ubrazdit – potiho je žalio Juko – moji sinovi odoše amo, a kumovi tamo.
– Ja nemam s kim k misi – požali se Jukina žena – kuma više ne iđe. Kaže, zapritio joj čovik da ne punta u crkvu? Nesritnica, samo se užima u ramenima, skinut će je s pameti?
– Sve se polučilo, ko ajvan u torove, moj Ivane! – Venka će zabrinuto – meni Dočani naveliko zamire što oblazim strinu Cvitu, zbog Ante?
– U vakom vrimenu se najbolje vidi kalav si čovik, Venka? Ljudi se vole dilit, napose gladne duše. Ne fermaj ti to, obađi svoju strinu kad god oćeš. Naša je velika mana što volimo popričat jedni na druge, baš suprotno od vire kojom se falimo, ali kom ćeš kazat?
– Ne smiš progovorit – šaptala je Venka – tebi svi zamire što pozivaš na razgovor i razum, ne vole te ni naši, ni njiovi. Mene je stra da ti ne naude? Ima ljudi koji, „omrknu, a ne osvanu“. Ne smiš ni pitat di su?
Venka je uistinu bila zabrinuta za muža jer su do nje stizale poruke kako Ivan ne će zadugo pričati.
– Čovik ima jedan život na zemlji i njim pripravlja misto za onaj drugi? Ja se nikog ne bojim i nikom ne želim zlo. To što volim svoju naciju i svoju viru, a tuđu poštujem, meni je dika pa nek me i života košta? Ne ću predat prid neznalicom i bezbožnicim.
– Pomanje s tim inatom – opomenu ga Venka – došlo je vrime kad ne smiš ni mislit kako oćeš, a kamoli govorit?
– Je, zapala vlast jadu u šake pa dili pravdu po sebi, ne zazire ni od Boga, ni od ljudi?
Bilo je to uistinu mračno doba naše povijesti. Obični svijet je mijenjao uvjerenja iz straha i čiste potrebe za preživljavanjem. Dodvoravalo se i služilo jačem, a već se naslućivalo kako komunisti i partizanska vojska imaju šansu za pobjedu, bili su uz moćnije saveznike.
– U ratu je ko i u suvezluku. Ako si s onim ko ima jače konje, prija ćeš svrnut litinu.
Tako je govorio majstor Iko donoseći Cviti poruke iz Splita, zadnja je razveseli:
– Ante ne oda s partizanim po planini, kod kuće je, oslobodili ga vojske zbog one male što je špatna zdravlja. Triba je često nosat po dokturim. Rodila mu se i druga, zdrava i okoprčna, Ante kaže ista baba Cvita.
Cviti bi drago što Kosa nije bila kod kuće kad joj Iko to reče. Vjerovala je kako Bog čuje njezine molitve i kako „nije svako zlo za zlo“, boležljivo dite spasilo je Antu od vojske, ne nosa pušku, ne puca u ljude.
Tako je razmišljala ljuljajući u bešici malog Juru i moleći Boga za njega i sestrice mu Jadranku i Palmu. Poprilično se začudi kad joj Iko kaza da su palme drvlje koje reste uz more.
– Ne znam u čije im je ime nadio? Koda uz more ne reste i cviće?
Iva Bagarić/Tomislavcity
