Ništa nije ljepše od dječjeg plača u kući gdje mu se vesele. Tako Mari zatopli oko srca kad u bešici zaplaka mala Marija. Bio je to za nju poseban trenutak. Strina Cvita zaljulja bešiku kako bi umirila dijete dok ne dođu svatovi.
– Nazdravlje! – oglasi se odnekud Ivanov stric Boškan – mala je na babu Maru, jedva kamiče!
Gledajući muža kako nesigurno hoda s ploskom punom rakije, strina Ivuša ga podbode laktom pa mu krišom pripomenu:
– Tebe bi tribalo sklonit kad dođu svatovi, nisi ti za domaćina, jezik ti zapliće od rakijetine, dabogda ti omrzla.
Boškan se na ženine riječi još više osokoli pa dizanjem u zrak ruke s plosnatom bocom privuče pozornost okupljene rodbine:
– Povist se ponavlja! Poljičaci uz mladu dovedu i gotovo dite! Šta je sigur, sigur!
Dok se rodbina smijala raspoloženom stricu, strinu Ivušu nešto stegnu u grlu. Sjedeći uz bešiku u Venkinoj sobi pravila je društvo priji Cviti i najmenici Janji. Učiniše joj se drage pa im otpoče svoju priču koju nije voljela svakom pričati:
– I ja sam rodila curom. Svi su znali da „sidim“ s Boškanom? Njeg te zime uze u vojsku. Kad sam vidila šta je sa mnom, pobignem kumovim u najam, na planinu. Nisam ni materi kazala, obe smo se bojale ćaće, bio otresit i teške beside. Kad se pročulo da sam noseća, ćaća mi poruči da se ne vraćam kući. Jesam bila i jadna, Bože moj? Ne da se to ispričat. Kuma me opet rabrila i pričala o Pavki, ta čula sam tu priču stotinu puta. Onda uz jesen rodim, u pojati.
– Ostani u kojoj si – prekide je pristojno strina Cvita:
– I mene je mater rodila u brdu, skupljala šušanj, sritnica. Kamenom pupak pririzala i u pregači me donila kući. E, nije lako naš jad ispričat onom ko ga ne razumi.
– Te sam zime ostala na staji sama s ovcama. Digod bi me obašli kumovi, donili soli i petrulje i vratili se u selo – nastavila je Ivuša:
– Šta ću? Nosala sam malu u pregači i čuvala ovce, prigorila se svojoj sudbini. Onda uz proliće, dođe Boškan i nađe me kod ovaca, pogleda dite pa će: „Volio bi da je muško, ali mala je moja, ima mladež na licu di i moja mater. Šta ću od tebe, Ivuša, privest ću te?!“
– To mu je bila ko prošnja. Jedne noći me dovede kući, nije niko znao, nije se moja ni rakija popila. Kakvog sam bata, svekrva me prvo jutro prikori: „Još bi ti po planini lutala da su ti Boškana tile cure. Nije mu nijedna dala primaknut“, očita mi:
– Bila sam kod nje uvik prikorna. Prigovarala mi kad su posula ženska dica, a mogla je kad me čovik nije branio. Dokundisalo meni pa ja, kad sam rodila treću i „uvatila lad poda se“, okrenu vraćat istom mirom. Ustuknu svekrva. Ma, moje prije, ne triba dušu grišit, ali reć svakom šta ga sliduje, triba.
Glasna graja izvana najavi dolazak svatova pa Ivuša poentira:
– Nemojte se vi brinut za Venku, ona ne će bit prikorna. Di je Marina duša? Nema je na svitu!
Iva Bagarić/Tomislavcity
