U nizu nepogoda što haraju zemaljskom kuglom, ljeti su najaktualniji požari.

Upeko zvizdan, utužila šuša, zemlja ko barut, začas plane. A ima ljudi s tvorničkom greškom, duša potpalit. Eh, ko se nije borio s vatrom, ne zna šta je borba – komentira Manje gledajući izvješća s brojnih požarišta.

Dim uduši, ne da dinut, a vatra prži – prihvati Jure polemiku – teško je se jačat s vatrom, kažu da je i voda opasna kad uzme ba – ma.

– Sićam se ja kad je gorila Jagina pojata – uključi se u razgovor Anđa – stra Božji, plamen sastavio s nebesim, pucaju grede, jedva Šime spasio ajvan. „Osto o riči“ kad je pala glavnja, ne bi dino da ga je smirila. Kazivali su, ne bilo po mojoj duši, da je požar skrivio sam Jago, ispala mu žiška iz lule dok je zatvaro pojatu.

– Pamtim i ja – nastavi Mara – skastilo se cilo selo gasit, ali nije se moglo ubranit. Bila je tada oskudica i za vodu. Dok bi sić išo od ruke do ruke, pola se prolij.

E, kad je sve bilo u pepelu, okrene kiša – prisjeti se Manje –  kazivali su kako je Jaginica, vapeć Bogu, izmolila kišu, a Jago u ljutnji dero kamenjem u nebesa. „Okasnila si!“, ‘ulio naglas. Onda mu ubrzo i čele pocrkale, ovce obolile od neke neobične bole, sve jedna za drugom „priko glave“. Jagu naveliko „posiklo“ i dugo borto, a žena ga rabrila i Bogu zahvaljivala što je spasio Šimu i drugu čeljad iz sela, nikog vatra nije oprljila.

Zanedalo im se te godine, ali se nije priviše kukalo. „Di je mala – tu je i zijana, nek su čeljad zdravo!“, reklo bi se – prisjećao se Jure – domalo se selo zauzelo i oziđali pojatu. Čelari iz cilog kraja donili Jagi po ulišće čela. Jago se ponizio i prizno kako ne valja uzboga govorit. „Uvik ima gore od goreg“, reko bi.

Ne smi se ljutit na Boga, On vedri i oblači, ta Božja Providnost ne spava! – mudrovala je Mara.

Dobro sve ne sažeže kako je se svit uspoganio? – Jure će uzrujano, nezadovoljan vijestima što ih je slušao i pratio.

Ne znam, kuma Mare!? – upitno će Anđa – ima li u blagoslovu polja zaziv za vatru?

– „Od munje, groma, grada i zle godine!“ i „ od kuge, glada, rata, trešnje i zla svakoga“, oslobodi nas Gospodine – izrecitira Mara pobožno – ne spominje se vatra napobaška, ali se more ubrojit u „zlo svako“.

– Koliko je vrsta zla u svitu, kad bi se svako imentovalo, moglo bi se zazivat vas cili dan- dobaci Manje.

Tamo di se moli, zlo ustukne, koliko – toliko! – posvjedoči Mara – ja računam kako je po molitvi pala kiša i utrnula ovu vatru priko naše strane. Virujem da su po molitvi i bratskoj ljubavi doletili i eroplani s vodom i  utrnuli požar oko jezera. Šta bi ljudi na zemlji da nije bilo  pomoći iz visina?

Iva Bagarić/Tomislavcity

Foto/Arhiv