Početak srpnja donio je obilje duhovnih i društvenih događanja u kojima su Mara i Anđa  uživale dok su se Manje i Jure više okupirali tjelesnom okrepom.

– Ove će godine bit užinara, tribat će okrenut janjka- planirao je Jure uživajući u ulozi dobrog domaćina.

Nek je svit na slobodi pa taman nas udarilo po džepu – Manje se kroz šalu veselio druženju uz bogati stol – šta će ti život bez gozbe i ljudi, k’o zatvor bez rešetaka.

Mara je kao osvjedočena vjernica s ganućem proživljavala donedavno uskraćene dolaske u crkvu. Nedostajao joj je pogled na Svetohranište i blagoslov posvećenih ruku, stoga je tiho zahvaljivala:

Hvala ti, Bože! Ništa čovika nije u stanju razgalit k’o Tvoja Rič sa svetog oltara i ovaj susret „oči u oči“.

I Anđa je došla na svoje, konačno je poslije mise mogla probacit pokoju besidu s rodbinom, požalit se na išijas u livoj bedri i stugu u žličici.

-Dobro ti si se nakrivila, rodice!- razveseli je poznati glas rođaka Boće- nema te pola od lanjske godine! Da te nije „pogrda“ jamljala?

– Godine, moj rodijače! Bilo je i korone, ali više me ubio stra’, nego bola-odgovarala je drhtavim glasom i srdačnim stiskom ruke pa, zagledana u rođaka, zamijeti:

– I tebe je procidilo, bome! Otkad ti triba treća noga? – pokazivala je na drveni štap kojim se Boća pomagao u hodu.

Mogu ja o sebi, ali sigurniji sam s čogom!- pravdao se  dok ga je pogled razotkrivao. Vidjela je Anđa u tom pogledu bol i brigu, godine i volju, volju za ljudima i susretima. Prepoznala se u tom pogledu.

Upravo ti susreti s dragim ljudima su vrijedni trenutci. I onaj obični spontani razgovor kad se pogledom odmara u pogledu, kad tražeći dobru riječ, izgovorimo nešto suvislo, ljudski nesavršeno, ali prija duhu kao ljetni lahor.

Prijali su ti susreti i našim junacima, okrijepili ih i razveselili pa je Manje zadovoljno konstatirao:

Ove godine smo se dobro Boga namolili i kulturno uzdigli, „vinuli se nebu pod oblake“. „Lado“ ne dolazi svagdi ni svakom, a k nama dođe! Imali smo šta vidit, čut, baš  poštenski dušu pokripit.

– Ja nisam oka smećala dok su nastupali- Anđa je zadovoljno povlađivala glavom- uigrano, brate! Uštimano, odiveno, obuveno, „sve po špagu“. Okriću na svaku modu, samo ne znam što ne zapivaše nijednu našku?

– Ne nalazim im zamirku- oglasi se Jure- ali meni bilo draže gledat našu dicu. Kad ispletu ‘rvacku šahovnicu, mene prođu ježurine, svaki put. Još kad zaori ganga „ Razvij nam se trobojnice mila- dosta si nam savijena bila!“

– Ja sam čula da se Ladarice ne smiju upustit u gangu – i Mara je izrekla svoj sud- k’o valan, gangu ne mogu zapisat u note, nezgodna za naučit.

– Ne bi bila naša da je zgodna – Manje se kapom udari po koljenu – e, nek se i ne da zapivat svakom! Nije ganga obična pismica, pajdo moj!

Iva Bagarić/Tomislavcity