Foto: Tomislavcity

Sve u životu ima svoju putanju; tuga i bol, radost i sreća. Vrijeme ih primiri, a ljubav ih može oplemeniti, ona i kamen oplemeni.

Ona narodna kako je „svakog čuda za tri dana“, obistini se i u Brižanima. U ta tri dana plakale su Cvita i Kosa, susjede virkale iza ćoša, obilazila se rodbina, a tema razgovora ista, Ante i Kosa.

Bože moj, šta će sad od nje bit? – pitala se Kosina krsna kuma – mene toka priteći joj u pomoć, ali kad je s vakim vitrom, ne ću. „Sama pala, sama se ubila“.

Godila su prosuđivanja i osuđivanja jedno vrijeme, hranila  taštinu, onda se nasitila i utonula u kolotečinu.

Tako se Kosina strina, koju je muž znao ponekad„ brcnuti“, usudi izjaviti:

Nije Kosa nesritna, već sritna, dočepa se Plemića sinije. Od svi teškoća koje su me gonile, a bilo i je napritek, glad je najteža. A čovika, ako ne valja, bolje je ne imat?

– Nemoj, bona, da te kogod čuje? – suprotstavi joj se Kosina majka.

Nek čuje, ja bi ovo rekla prid ordijom. Većina vas tako misli. E, da mi je se jednom svima naprišivat, onako poštenski, ali ko će meni dat zapravo?

Plemići su prihvatili novu situaciju, stali su u Kosinu zaštitu pa se val seoskog sažaljenja odjednom preobrazio u čistu zavist.

Neka tebe u nas, ima posla po kući, a digod ćeš otić na staje k Janji i Jozi – Cvita je uputila Kosu u kućne poslove i dala joj čermu i opanke te nekoliko košulja da se preodjene u domaću nošnju.

Posluša Kosa, preodjenu se i iziđe s Cvitom pred kuću prati odjeću u lukšiji. Isti dan joj se obrati jedna bliža rodica:

Šta si ti Kose Plemićim? Nevista, najmenica ili, kako ti mater kaže, Nigdiprispila?

– Ja sam šta god kome paše –  odgovori Kosa pomirljivo – Plemići drže do mene ko do prave neviste – doda osjećajući zaštitnički pogled strica Blage.

Uskoro je u selo došao i glas o Anti, viđali su ga po Splitu i kazivali kako okrene glavu kad vidi klesara ili zidara iz zavičaja.

Ante se skroz pogospodio – pričao je majstor Iko – ja ga viđam s jednom naočitom grackom curetinom svake večeri, šetaju uz more. Pravi se da me ne pozna, ne će nijedne, a očeše se oda me u prolazu. On ti više ne će u selo puntat?

Govorilo se i o njegovu političkom djelovanju u komunističkoj partiji, a onda se i selo pošutjelo.

I Kosa je šutjela i radila spočitavajući samoj sebi kako joj je majka dala pravo ime – Nigdiprispila. Potiskivala je bol u duši i blažila ga nadom, potajno vjerovala kako će se jednog dana Ante vratiti i …

Često je odlazila na staje i družila se s najmenicom Janjom, u njezinoj blizini se osjećala dobro.

– I ja sam ti najmenica – priznala bi pred Jozom koji se prema njoj odnosio s  poštovanjem.

Nisi, Kose! – ohrabrio bi ju – ti si iz Plemića kuće, samo što nisi zavedena u knjige, ali bit ćeš kad Anti izdimi manita iz glave.

Kosi su prijale Jozine riječi, vjerovala je u njih i često s planine gledala u polje.  Pričinilo bi joj  se kako vidi nekoga na putu prema selu, sličio bi  Anti, onda bi odjednom nestao, izgubio se.

Uvečer je s Cvitom molila Boga, jasno odgovarala sve do zadnje preporuke, očenaša za „nevirnike i krivovirne“. Objema bi tada glas zadrhtao i jedva bi izgovorile molitvu do kraja.

Iva Bagarić/Tomislavcity