Jurin odlazak u samostan ostavio je prazninu u kući. Cvita ju je blažila provjerenom terapijom, molitvom i radom dok je Kosa zamišljeno gledala niz polje i često izbivala iz kuće.
– Tribat će „činit“ staru šenicu i otrat u mlin pa omest ambare za novu – zapovijedi Cvita, više kao savjet.
Kako se znalo tko što radi, Kosa pripremi vreće i skinu rešeto obješena o gredi pa zovnu strinu Jagu da pomogne jetrvi, to je bio njihov posao.
– Ne da se meni lipo „skružit“ – prizna Jaga – tribale bi se vi mlađe doimat ove rađe. Ja sam jedva ovarisala, a neke su žene išle na zavit da nauče lipo „činit“.
Uistinu je taj posao bio zahtjevan. Trebalo je vještim pokretima udarati rešeto kako bi se nečistoća skupila na jednu hrpicu, a pšenica ostala čista, spremna za vodenicu.
Jaga je bila pomalo ljubomorna na Cvitinu vještinu baratanja s rešetom pa tražila opravdanje osobnoj prosječnosti:
– Ja mislim da ima i do rešeta. Tebi je onaj vaš poznanik sitar probro najbolje jer bi uvik u vas konačio dok je Jandre bio živ. I ono je tvoje sito za brašno najlipše, lagano na ruci, ko perce, ni gusto, ni ritko, pravo na miru.
– Ajmo se prominut? – zaleti je Cvita veselo poznajući joj narav.
– Ne ću! Meni moja, tebi tvoja muka. Mi smo prošle sito i rešeto i naučile kako je muka pametna, obe smo joj vične.
Sjedeći ispred kuće jetrve su „činile“ pšenicu odvajajući pljevu s kukoljem od zrnja. Jaga je više zagledala kukolj, a Cvita pšenicu:
– On se propunto! – reče Jaga trijebeći crna zrnca – svaka napast navali na čeljade pa i na njegove trude, ne meš ubranit. A dok reste u žitu, kukolj bude lipog cvata, mavene boje.
– E, da nam je doteklo pameti pa da smo ga pobrali na njivi u cvatu, ne bi sad muku mučile. Svejedno, strpit ćemo se i polako ga istribit, bit će brašno dobro, šenica je jedra.
– Niko u selu nije brao kukolj na njivi, već ti? – pripomenu Jaga – danguban je to poso, moja Cvita.
– I nije kad se oće. Ja bi vaktile sve njive pribrala i ostrigla cvat kukolja, žito bi na rpi bilo čisto ka ribije oko, moglo je u mlin bez činjenja.
Prisjeti se Cvita posla zbog kojeg su joj se podrugivali u selu, ali ona nije odustajala, uvjerila se u učinkovitost svog rada.
– Ne će svit kako je bolje po nj, ne znam ni s čega? – zaključi Jaga.
– Jedne je godine u Boškana kukolj priuzea žito, nisu ga mogli očistit, sve bacili u jarugu – Cvita se sjeti poznatog događaja.
– Znam, te godine mu je selo „ušlo u šćetu“, nosila mu se vrića žita po kući. Narod namirio šćetu, a Boškan na proliće polio petruljom misto di je istreso nečisto žito, sve u pepeo učinio, a njivu pustio da odmori, nije zadugo na njoj ništa sijano. Tada mu je Genga sklonila pismu:
„Boškanova podvornica zjapi – dok joj gazda o šenici klapi!“
– Ko će s Gengom? Svakom je sklonila pismu, samo nije mom Juri kad je otiša u fratre. Nije to za nadovidanje, reče mi.
Razgovor oraspoloži jetrve pa su veselije „činile“ pšenicu. Rade to otkad znaju za sebe, od služenja u najmu do rada na svom gazdinstvu, sveudilj prosijavaju, odvajaju žito od kukolja.
Iva Bagarić/Tomislavcity
