Skromne ljude je lako usrećiti. Zašto to ne činimo? Pitanje je na koje znamo odgovor, ali ga svjesno potiskujemo prikrivajući osobnu sebičnost. Za dobre poteze više treba srca, nego znanja.
Manje i Jure su pod jakim dojmom poslije sudjelovanja na promociji knjige. Jedan, za njih nesvakidašnji izlazak, priuštio im je veliko zadovoljstvo i pokrenuo lavinu dobrih komentara.
– Jesi vidio, pajdo moj, šta ti je učen svit? – razglabao je Manje – imaš šta čut. Nema pripirke ni bockanja. I zamirku znaju umotat tako da se nemaš pračim ljutit. Svit od knjige mi se učini pitoma vrsta, nekako svoja.
– Lipo je bilo, ne triba dušu gubit – brzo se ubaci Anđa – ja sam uši naperila kad je pripovidala ona mlada profesurica, pomalešna i slaba života, plavuškasta, špicasta nosa, nije naoči. Ma, kad progovori – veze, besida joj meka i pitoma, samo svaka druga – stranjska. Meni je tribo tumač, ali sam slušala bez trepćanja, žena vlada govorom i znanjem! – onda Anđa nakrivi glavu i poentira.
– Znanjem se da zakrpit špatan izgled. Ne meš sudit čeljade dok ne progovori. Uza me sidile dvi krasne gospođe, naočite, ali uzgorne i nesmirne. Cilo vrime šaporile, nešto propravljale, zagledale u sat, slabo slušale. Malo su se stuknule kad i’ je Manje pogledo.
– Nisam ni ja svaku razumila – uključi se Mara ponosno – ali mi srce zaigralo od miline kad mi unuku „u zvizde okovaše“, radosna joj baba. A kad ona nas spomenu i zahvali prid svitom, nisam mogla zaustavit suzu, sva sam protrepila od miline.
Malom društvu prijala je javna zahvala što im je autorica iskaza jer su joj bili izvori za knjigu. Muškarci su odglumili smirenost dok su se Anđi i Mari svrnule suze, uz tihi uzdah. Juri su se zatresle ruke pa ih je sakrio pod kaput, a Manje je samo prigušeno kašljucnuo. Rijetko im se ukazuje zahvalnost, a toliko su je zaslužili.
– Naravan neki svit – zadovoljno će Manje nastavljajući razgovor – mene se svezo onaj stari književnik, oće obać naša vrila. Obećo sam ga jedan dan provodat od Bukovika do Nozdraca, vidit Studenu, Lepuv… Zagrijo se za priču, a ni rakija mu nije mrska. Zgodno cvrkne jednu za drugom pa pođe zaplićat jezikom, oči mu se zacakliše. Pijan čovik isti, bio učen ili neznan. Rakija pojednači, zato ja nisam tio više od jedne. Ne ću di ne iđe! „Pjana glava ne nosi barjaka“.
– Vidio sam ja na dojmenku – prisjeti se Jure – svit je najželjniji razgovora, doduše i pita je planula i Marini ušćipci, moj pršut, Anđina patišpanja…
– Kaže se domjenak, Jure, kako ti se ne da izgovorit, a nije zanovetno? – mudrovala je Mara.
– Koliko smo se zatezali i mislili da to nije za nas? – Anđa će zadovoljno – sad mi drago što smo išli. Osićam se zeru pametnija, a nisam ružna ni na slikom. Na jednoj sam se pravo lipo zasmijala, vidi mi se nova kotula i zlatni lančić. Ma, triba ić među narod. Nekog vidiš, nešto čuješ, koju progovoriš, osićaš se živim.
– Pravo si rekla, Anđe – pohvali je Jure – koda smo svi malo živnuli, veseliji i rabriji.
– Kruva mi – isprsi se Manje – čovik uči dok je živ. Ja sam uvik zaziro od učena svita, sklanjo se misleći da tamo ne pripadam. Sad vidim da tamo mogu vrcom. Ne tribam se ja minjat ni utezat u govoru, već vako kako znam, po naški. Ljudi od knjiga se vole zasmijat dobroj šali, zapivat po domaću i tako ugrijat dušu, a svačija ozebla.
Iva Bagarić/Tomislavcity
