Mudrost je kraljica vrlina. Ona ne dolazi s podrijetlom, niti s akademskim titulama, zato je rijetka u elitnom društvu.
– Stari Jakiša je bio mudar čovik. On bi znao reći: „Od stotinu, samo je jedno mudro“ – budući da je njegov rod, Jure ga voli spomenuti i citirati.
– Po nj’ bi dolazili iz trećeg sela da bude svidok kad bi se braća dilila, znao je pravedno odvagnut, po duši. – i Manje je s poštovanjem izgovarao Jakišino ime.

– Malo je išo u školu, samo dva razreda, više bio samouk. Družio se s pratrim i čito pištolu za misom. A liti za somićem po cili dan pribiro po svom tefteru, nešto bilužio, čito Kačića i Novi zavit. Jedva bi dočeko kad bi ga neko tio slušat, razvezo bi naglas, ma nije svit vele mario, jedino naš Ivan i baba Manda – zanio se Jure u ulozi pripovjedača pa ozarena pogleda nastavio:
– Ja sam ga se sitio prošle godine kad su Beroša i Markotićku proglasili osobama godine. Koda mi je se kazivalo kako će domalo s njima pod noge. Tako je sa svitinom od pamtivika. A Jakiša bi uvik govorio o nekakvu kolu sriće što se okriće, „ko bi gori, sad je doli“, konto bi zagledan u nekakvu knjigu crljeni korica sa svilenim gajtanom, kokad je sad vidim.
– Ne triba se borit za zemaljsku slavu, ona je kratka vika – Mara po običaju začini svojim mudrovanjem.
– Meni se čini, kuma, da si ti naslidila starog Jakišu – Manje će ozbiljno – tvoji je dosta na mistu. A ne lebediš se za slavom i veličanjem, baško kleti Jakiša. Samo nek je kako Bog zapovida.
Jure se malo zateče pred kumovom javnom pohvalom kumi, osjećajući se, kao muškarac, zapostavljenim.
– Lako je bit mudra žena uz dobra čovika. Ne daj Bože da je se na kakvu rđu namirila. To što ona pametno zbori, moja je zasluga – provali iz njega prikriveno sebeljublje.
– Šta je moje, to je i tvoje! – nasmija se Mara ne nalazeći zamjerke muževoj samodopadnosti.
– Šta je moje, to je i moje Anđe! – prihvati Manje promjenu teme pa uključi u razgovor i Anđu. Pogleda je veselo pa dobaci – osim takulina!

Tako izgledaju svakodnevna druženja starih prijatelja, susjeda i kumova. Dotaknu se oni aktualne problematike, ponekad urone u dubokoumne rasprava, a onda završe šalom. Potraga za veseljem je njihov način življenja, poglavito Manjin.
– „Ko bi gori, sad je doli“, Manje! Doć će dan kad će takulin mene zapast – Anđa se zagrcnu u veselu smijehu. Naučila se s Manjom šaliti na svoj račun, odavno mu ne proturječi. Pomirila se s novim načinom života otkad je Manje u mirovini. Naučila je, uz kumu Maru, cijeniti miran obiteljski život.
– Vidiš ti moje Anđelije – zadirkivao ju je Manje provokatorski – prije bi planula ko šibica kad se spomenu pare i vlast, a sad je ne meš naljutit. Nemaš se više s kim posvađat da ti je sto muka, sve opametovalo, od diteta do stare babe.
– Nekad je selo gorilo od svađe i galame, a danas u selu gore samo televizori, sve utialo, mudruje? Ne znam je li nas pogodila mudrost? – zagonetno će Jure.

Iva Bagarić/Tomislavcity