Foto: Iva Bagarić/Tomislavcity

– Poljičaci su provićurni – tumačio je stari Juko – di god odu na rad, brzo od običnog „sivonje“ postanu poslovođe. Nekako umiju i s poslom i s ljudima, ali imaju i jednu manu, Ne znaju sa ženama. Njiove su se najviše svađale, a bilo im najbolje. Kućom je to.

Povod Jukinoj prosudbi bila je aktualna priča o Markanu Poljičaku koji se pokaza uspješan na rada po Crnoj Gori, a te godine dovede kući naočitu garavu Crnogorku.

Isti nam je krst, samo ona drukčije nosa ruku – vješto se pravdao pred svećenikom kad je tražio crkveno vjenčanje.

Moj sinko, nije ti bila potriba prtit ono što ne tribaš nosit – očita  mu otac – cura je lipa, ali drukčija od naši. Dosta će vode proteć dok joj samo govor obiknemo.

Lako je selu propravljat, a mene je s njom čorbat?  – glasno se žalila Jurka na dolazak mlade jetrve. Dotada je slovila kao dobra i pobožna žena, ali suživot s jetrvom razobliči Jurkinu dobrotu.

Malo je nas okusilo jetrvinu ljubav pa smo ostale žive? Ko zna oću li i ja bit dobra svekrva, ali, ako tribam umrt da mi reknu da sam dobra, ne bi, neka me još – oglasi se šaljivo i novopečena svekrva.

Iako je i ona negodovala na novu nevjestu, nije to dopuštala drugima.

Mlada nevjesta ih na velikom ručku sve iznenadi riječima:

Vidim ja da vam nijesam draga, ali vi meni jeste, svi odreda – očitova se jasno i prihvati se posla.

Domalo selo promijeni priču pa, umjesto osuda i pokuda, potekoše same pohvale za Markanovu Crnogorku. Jedina je suzdržana i oštra ostala jetrva Jurka nazivajući je „smrdokrstom“, a njezin veseli duh i ljubaznost, kao nepopularnu pojavnost tog vremena, imenovala je domaćim izričajima „nadoprdasta“ i „pripleskasta“.

Ne voli me jetrva – Crnogorka je bila iskrena – ali ja nju volim. Ne mogu ja nosit mržnju na srcu, tako me naučila majka  i otac.

Jurkin muž bi često uhvatio ženin posprdan pogled prema jetrvi pa joj, kad je krenula na ispovijed bez onog uobičajenog  „prašćajte“, dobaci : „Ti se ne mereš ispovidit do Rima“.

Bila je Jurka donekle svjesna svoje grubosti, ali joj se nije odupirala. Jednostavno nije prihvaćala druge i drugačije, hraneći oholost koja ju je izjedala:

Ne mogu je i gotovo! Bože, razumi ako oćeš? – rekla bi često.

Kako Jurka pade na ispitu suživota, preobrazi se u mrzovoljnu ženu koja je vječito rondala na svakoga pa i na svoju djecu. Duboko u sebi krivila je jetrvu Crnogorku koja joj, eto, pomrsi račune pa od dobre žene postade, „Bože oslobodi“.

Sva si se smriškala, jadna ne bila. Pojde te uja – opomenu je majka zagledana u kćerino naborano lice – izgledaš starija deset godina od svoji vrsnica. A i ta stuga u zličici dolazi ti najviše od naravi.

Neka sam! Šta će mi lipota, ne ću se udavat – odbrusi  Jurka  i bučno zaklapa drvenim čanjcima.

Obilazeći staru čeljad te zime, fra Mijo se diskretno raspita za Markanovu Crnogorku.

– Valja!- spremno će Bariša – voli svakoga, meke beside i lipa pogleda. Nije se pitomija dovela u selo. Nikakav joj se poso ne mržba. A, što voli jetrvinu dicu, to se nije vidilo?

– Vole i dica nju, svačija – posvjedoči Mara – svima drago kad s Crnogorkom iđu k ovcom.

– E, koga dica vole, taj valja! – zadovoljno će fratar.

– I oko tebe se kupe, pratre, kad baneš. Lete ko na solilo! – obrati mu se Ivan Poljičak i zaroni s njim u razgovor, drugačiji i dublji od obične priče.

Iva Bagarić/Tomislavicty