Anđine kosti dobro prepoznaju promjenu vremena, bolje od vrsnog meteorologa.

– Kokad će vrime privrnut, javlja moja liva bedra – prognozirala je pogledajući prema Ljubuši nakrivljena na jednu stranu, s bolnom grimasom na licu.

– Moglo bi se, Anđe, s tobom, tako nakrivljenom, štogod uprosit kad su derneci oživili, ista si Livoguza iz Kikaševi’ prosjaka.

– Progovara u tebi kaurska žica, Manje – prihvatila je Anđa šalu – zavraćo si se ti u babin kraj, i curu ti našli bili, tribo si se ugovorit, samo nisi tio priget za prikookastu.  

Imam ja  kaurske krvi, ne mogu poreć – Manje se upusti u raspravu – volim se šalit na svoj račun, to mi je od babe Medovčuše. Njezine su se pamtile. Nije ona krila kako su joj braća bili prosjaci od zanata. Nju je ćaća ostavio u Duvnu k’o najmenicu, za vriću vune. Njezini su onda iz prosjaka prišli u  korpare, napravili kuće po  Zagrebu nosajuć korpe i prodajuć šnale i špigla. Danas su velike gazde, provećurna je to vrsta, ima žice za trgovanje.

– Ko bi reko? – zagonetno će Anđa – od prosjaka do veliki ljudi? Meni su pravo dragi, iako su tvoj rod. Meke beside, široke ruke, a blage čere, k tome znani i uljudni, pravo pitoma vrsta. Imaš ti nešto njiovo, ali nisi ni nanio. Ne držiš dobro do žene, to ti je od ove domaće race.

– Imoćani sliče nama kad smo u svitu, isti; grlati, oće zabeštimat, vole birtiju i mercedese, slave Tuđmana i Gotovinu, iđu k misi – tumačio je Manje hvaleći se svojim podrijetlom, babom iz Medova Doca – a kad smo na svom terenu, vamo, reko bi dva svita različita.

– Je, govor im mekši, lakše zametnu priču, vole veselje i lipo poist, a mi se na to sve zatežemo u tuđoj kući, k’o mrsko nam. Dok se naši muški upuste u razgovor i veselje, vakat i kući ići. Kauri to lakše odrade, usput svrnu i poslić, prodaju rakiju, ili ostave u selu kod kumova, znaju ljudi i gotovo.

Čovika odrede prilike! – zaključi Manje – mi smo se zavrnuli na vitrometini Bosne, Ercegovina i Dalmacije i od svakog imamo ponešto. Posebna smo mi sorta, nigdi prispili, a svagdi dobrodošli, kad kome paše.

– Naša je srića što oćemo radit, rmbat i Boga molit. To nas je izvuklo iz bijede, a lako je za prilike – Anđa je razgovorom potiskivala ukočenost u leđima, osjećajući njegov blagotvorni učinak, stoga je nastavila:

– Mi smo se uvik držali one fra Klemine: „Naučite dicu radit i usadite im zdravu pobožnost, sve ostalo će doć samo po sebi“, tako smo i odgajali dicu, bez velika pametovanja.

Anđi je prijala Manjina pažnja i aktivno sudjelovanje u razgovoru pa iskoristi priliku i nadoda:

-Treći fra Klemin savjet glasio je: „ Budite dici dobar primjer“, kokad ga sad čujem. „Moglo je, pratre, bez ovog trećeg“, našalila sam se jer se ne nađo u tom. Kakav primjer, Gospe moja? „Dobra si ti, Anđe!“, nasmija se Klemo i pucnu me pasićem po ruci, to mu je bio običaj, duša mu se raja nagledala.

– Tako ti i je, Anđe! – složi se Manje – radišnost i pobožnost su ti najbolja kombinacija. Dobro dođe i malo šale, ove naške, u kojoj ima dvi ise istine: „Od  Duvnjaka se triba sime izvodit!“, govorila je baba Medovčuša kad bi išla u rod. Bila vidovita i cirkuzli.

Iva Bagarić/Tomislavcity