Kad se govori o roditeljskoj ljubavi, u prvi plan se stavlja majčinska ljubav, ona najjača i najljepša. Oni koji su bili lišeni te ljubavi, nose u sebi prazninu koju je teško popuniti. Sirota Jaka je tako svojedobno spominjala onu narodnu „nema nad sunce svitlosti, nad majku milosti.“
Ali, postoje i lijepe priče o očinskoj ljubavi. Pamte se dobri očevi koji su ušli u legendu i svijetle u sjećanju onih koje su voljeli. Jednu takvu priču Mara je pričala svojim kćerima kao primjer, ali i poticaj.
– Matiši je rano umrla žena i ost’o sam s nejakom dicom, s četiri ‘ćeri. Nagovarali ga da se oženi, a on nije ‘tio, govoreći: „’Ko zna na šta se mogu namiriti? Ne znam ‘oće li tuđa kost voliti moje curice?“ Borio se svakako, bio im i mater i ćaća. A kad su curice podresle, sve s njim radile; orale, kopale, išle u drva, brinule se za kuću i štalu. Dobro ćaću slušale, a on i’ lipo svitov’o. Milina je bila viditi kako zajedno s ćaćom iđu k misi, čiste i počešljane, k’o jabuke?
Onda Matiša oboli i padne na krač, nije mog’o na noge. Nezgodno je tada bilo na selu bez muške ruke u kući, ali se cure nisu dale. Svega se doimale i držale do ćaće da se o tom pripovidalo. Kako tada nije bilo vode u kućom, one bi donosile u žbanu i uzdržavale ćaću, a nikom se ne bi požalile da im je teško. Uvečer bi Matiša prid njima Boga molio, a one bile sritne i vesele što je živ među njima. Pet godina je tako nepokretan lež’o, a onda umre, ‘vako s prolića. E, kako su ga žalile, Bože moj, koda je dva’estak.
Dvi su bile zaručene, a nisu se tile udavat dok nije prošla godina dana. Onda su otišle jedna za drugom, sve u svoju župu, kokad su bile na lipom glasu. Jagmili se momci za nji’, a pogani jezici govorili kako je to zbog miraza, njiva i livada. Dušu gubili.
Imo je Matiša i brata Antišu, u njeg sva muška dica. Znao bi Antiša često prikorit Matišu sileći se svojim sinovima, a spominjući kako mu ne će biti drago kad Matišini zetovi dođu na njegovu didovinu. Matiša bi samo šutio, digod bi znao reći.
– Bit će kako Bog odredi, ne triba uzboga govorit’.
Ljutn’o bi se Antiša na bratove riči jer nije znao šta Matiša smira. Čulo bi se i tada kako su neke ženske odilile braći, iako to nije bilo često u našem kraju. Držalo se do običaja po kojem ženska dica ne dile zemlju braći, pa ni stričevićima. I moja je mater meni govorila:
– To prave sestre ne rade. Nije otišlo na dobro nijednoj koja je odilila, samo sebi zatvori put bratovoj kući i stavi smutnju među dicu. Već, moli Boga da zatečeš tamo di dođeš.
– Ja ne mislim tako. Sva dica imaju isto pravo.- komentirala je Nada, Marina najmlađa kćer.
– Zapamti, Nade, šta ti pričam. Pljuni me ako nije tako – nastavila je Mara.
– Kad su izašle mrtvine, otišle Matišine ‘ćeri na sud i sve pripisale stričevićima. Kažu da je Antiša proplako k’o godina, bilo mu to i milo i teško jer je znao uvriditi brata za života. A one na sudu rekle kako se drage volje odriču zemlje jer poštuju volju svog ćaće. On im je za života govorio da se ne mišaju stričevim sinovim u zemlju ako odu za svojom srićom. Nisu im se ni ljudi petljali u odluku, k’o pravi ljudi.
Propravljalo selo o tom cilu zimu, ne’ko ‘vako, ne’ko ‘nako, ali sva’ko im zavidio na karakteru.
– Sve, moja Nade, bude i prođe, a lju’stvo ostane. I dandanas Antišini sinovi i unuci spominju dobrog strica i lipo drže do tetaka, iako su izvanjske. A zemlju još zovu po Matiši, Matišine luke, Matišine podvornice, Matišin kupušnjak…
Malo je za kim ost’o tako lip glas k’o za Matišom, dobrim ćaćom i čovikom.
Iva Bagarić/Tomislavcity
Foto: Jozo Bagarić
