Ljudi vole običaje, iako su često samo puke navike podređene osobnom užitku.

Strina Ivuša je držala do običaja pa jedno jutro pripomenu Venki:

– Tokalo bi nas otić na „kolač“, vidit Anku, a ni ti nisi poprave otišla u rod. Znam da vam se ne mili zbog Dane, ali živit se mora.

– Teškoće ne mare za običaje, strina, neka još koji dan, bar dok Dane mogne sobom – Venka je odgovorila pristojno.

Čim su vijesti o Daninu zdravlju bile bolje, selo je zamjerilo Mari i Jagi što ne obavljaju  dolazak na „ kolač“ jer je  red otići u rod i pružiti „ljubav“ rodbini i susjedama koje su pomagale u spremanju curskog ruva.

Foto: A.B.
Foto: A.B.

– Da mi je vidit te njiove gurabije? – čeznutljivo spomenu strina Ivuša:

– Nu, dva sela, jedno do drugog, a običaji različiti. Mi iz Dočana nosimo u rod curski kolač, a Brižanke donose nekakve gurabije. Ja sam okastila ispeć curski kolač i nakitit ga trobojnicom. Nek Venka počasti cure koje su joj pomagale spremat komaru.

U Brižanima je istu brigu brinula strina Cvita. I ona se spremala s jetrvom Jagom i mladom nevistom Ankom otići na „kolač“.

Nisam ja višća gurabijom, nikad i nisam zakuvala. U moji Kaura nema tog običaja. U rod se nosi vino, rakija i vinac suvi smokava. Zovnut ću ja Gengu, njoj iđu od ruke, neka ispeče desetak, svakoj strini i tetki po jednu, kad je taki običaj.

Običaje kroje žene! – iz prikrajka se javi stric Jandre – gurabije se peku tamo di je većina Gornjanki, curski kolač prave Prikopoljke. Tvoji kaurski običaji, Cvita, nisu se primili kad si u manjini, a lipše je u kuću donit vina i rakije, nego slatkog kruva.

– Ja nisam za nosanje ikakve smarlame. Ljudima triba donit samo lipu besidu – i Blago se pridruži raspravi nakon dugo vremena. Zabrinut zbog Danina stanja uglavnom je šutio i dugo boravio u staji. Nije mogao ni drvo rezbariti, samo bi zagledao jasenove daščice, premještao ih i pazio da se ne izvitopere.

– Ako Bog da kad Dane ozdravi, započet ćemo gradit novu kuću. Zamirio sam majdan s kamenom, građu pogodio s kumom Perajicom, on siče u Zanaglini. Samo da se Bog smiluje i Dani vrati snagu, a koliko vidim, svaki dan iđe nabolje. Jutros je tri puta prišo priko kuće. Svi se veselimo njegovu koraku, više nego kad je, ko nejak, proodo.

Ja ne mogu ni kuvat, ni spremat, nit mi se išta mili – polu plačnim glasom Jaga skrenu pozornost na se potičući vatru – eto neviste, eto strina pa nek spremaju, triba otić k Venki, naša je.

Tebe je samo ić, ja ću s mladim nevistom spremit torbu pa ćemo polako priko strane – strina Cvita ohrabri jetrvu Jagu- dosta smo mi zajedno crna kruva izile.

Razgovorom o odlasku na  „kolač“, živnula je Plemića kuća. Živnulo je i cijelo selo. Pekle su se gurabije s kockom šećera u sredini, velike i male za djecu. Kolarica Genga ih je vješto mijesila počašćena ulogom stopanjice. Pazila da lipo porumene, da ne ostanu blidunjave, ali i da ne priplanu.

– Triba im tia vatra –  tumačila je radoznalim seoskim ženama koje su pratile spremanje gurabija kao važan obred.

– Pošto bi ti koja prigorila! – našali se jedna – možda bi i nas štogod zapalo.

Zapast će vas komad curskog kolača prije Mare – odobrovolji ih strina Cvita – i u njeg iđu jaja, mliko i šećer, samo što se smota drukčije, u šuplji vinac i nakiti. Eto, vidit ćemo oće li bit lipši od naši gurabija?

Iva Bagarić/Tomislavcity