Ljudi vole običaje, iako su često samo puke navike podređene osobnom užitku.
Strina Ivuša je držala do običaja pa jedno jutro pripomenu Venki:
– Tokalo bi nas otić na „kolač“, vidit Anku, a ni ti nisi poprave otišla u rod. Znam da vam se ne mili zbog Dane, ali živit se mora.
– Teškoće ne mare za običaje, strina, neka još koji dan, bar dok Dane mogne sobom – Venka je odgovorila pristojno.
Čim su vijesti o Daninu zdravlju bile bolje, selo je zamjerilo Mari i Jagi što ne obavljaju dolazak na „ kolač“ jer je red otići u rod i pružiti „ljubav“ rodbini i susjedama koje su pomagale u spremanju curskog ruva.
– Da mi je vidit te njiove gurabije? – čeznutljivo spomenu strina Ivuša:
– Nu, dva sela, jedno do drugog, a običaji različiti. Mi iz Dočana nosimo u rod curski kolač, a Brižanke donose nekakve gurabije. Ja sam okastila ispeć curski kolač i nakitit ga trobojnicom. Nek Venka počasti cure koje su joj pomagale spremat komaru.
U Brižanima je istu brigu brinula strina Cvita. I ona se spremala s jetrvom Jagom i mladom nevistom Ankom otići na „kolač“.
– Nisam ja višća gurabijom, nikad i nisam zakuvala. U moji Kaura nema tog običaja. U rod se nosi vino, rakija i vinac suvi smokava. Zovnut ću ja Gengu, njoj iđu od ruke, neka ispeče desetak, svakoj strini i tetki po jednu, kad je taki običaj.
– Običaje kroje žene! – iz prikrajka se javi stric Jandre – gurabije se peku tamo di je većina Gornjanki, curski kolač prave Prikopoljke. Tvoji kaurski običaji, Cvita, nisu se primili kad si u manjini, a lipše je u kuću donit vina i rakije, nego slatkog kruva.
– Ja nisam za nosanje ikakve smarlame. Ljudima triba donit samo lipu besidu – i Blago se pridruži raspravi nakon dugo vremena. Zabrinut zbog Danina stanja uglavnom je šutio i dugo boravio u staji. Nije mogao ni drvo rezbariti, samo bi zagledao jasenove daščice, premještao ih i pazio da se ne izvitopere.
– Ako Bog da kad Dane ozdravi, započet ćemo gradit novu kuću. Zamirio sam majdan s kamenom, građu pogodio s kumom Perajicom, on siče u Zanaglini. Samo da se Bog smiluje i Dani vrati snagu, a koliko vidim, svaki dan iđe nabolje. Jutros je tri puta prišo priko kuće. Svi se veselimo njegovu koraku, više nego kad je, ko nejak, proodo.
– Ja ne mogu ni kuvat, ni spremat, nit mi se išta mili – polu plačnim glasom Jaga skrenu pozornost na se potičući vatru – eto neviste, eto strina pa nek spremaju, triba otić k Venki, naša je.
– Tebe je samo ić, ja ću s mladim nevistom spremit torbu pa ćemo polako priko strane – strina Cvita ohrabri jetrvu Jagu- dosta smo mi zajedno crna kruva izile.
Razgovorom o odlasku na „kolač“, živnula je Plemića kuća. Živnulo je i cijelo selo. Pekle su se gurabije s kockom šećera u sredini, velike i male za djecu. Kolarica Genga ih je vješto mijesila počašćena ulogom stopanjice. Pazila da lipo porumene, da ne ostanu blidunjave, ali i da ne priplanu.
– Triba im tia vatra – tumačila je radoznalim seoskim ženama koje su pratile spremanje gurabija kao važan obred.
– Pošto bi ti koja prigorila! – našali se jedna – možda bi i nas štogod zapalo.
– Zapast će vas komad curskog kolača prije Mare – odobrovolji ih strina Cvita – i u njeg iđu jaja, mliko i šećer, samo što se smota drukčije, u šuplji vinac i nakiti. Eto, vidit ćemo oće li bit lipši od naši gurabija?
Iva Bagarić/Tomislavcity
