Mi bi se reklamirali kod vas, jer vi ste ipak…

Tako otprilike napisaše naši sugovornici u jednoj e-mail poruci uz još nekoliko podataka o njihovom „biznisu“ pa im predložismo kratku kavu i malo drugačiju priču, a da klasični oglas zanemare, jer… K vragu i pare! Njih ionako nema.

Prošlo je nekoliko dana od spomenutoga dopisivanja i baš prema dogovoru, sjedosmo „kod Ćićka!“, no poslovni kombi s dvojcem prođe s jedne strane kafića, a mi s druge. I opet ode piće, a i vrime, u vitar.

Napokon!

– Ja sam Ivan Crnac. Rođen sam u Omolju a zadnjih 7 godina živio sam i radio u Njemačkoj. Ovo je moj kum, susjed i veliki prijatelj Toma.

– Nek se zna, pravo mi je ime Tomislav Crnac. Ja nisam rođen u Omolju već u Švicarskoj. Potvrđujem ovo o kumstvu, prijateljstvu… Mi smo vam k’o braća, pridoda Toma. Ono što je glavno je to da smo održali obećanje, a to je povratak u Duvno i otvaranje vlastitog biznisa.

Pa de recite već, šta radite? – pitamo.

– Jedan postavlja podne obloge, a drugi radi sa strujom. U poslu smo zajedno. Prije nekoliko miseci pokrenuli smo svoj obrt. Imamo firmu…

Imate li kako posla?

– Imamo i više nego dovoljno. Radimo ovda i po Hercegovini.

Pa što se vratište, pogotovo Toma ti, iz Švice!? Zar nije tamo život?

– Ma, je, ali  Ivan i ja ‘oćemo život bez stresa.

Govore li tvoji: kud ćeš Toma?

– Iznenadio sam i’, iako dobro znaju koliko volim Omolje i naš kraj. Meni ti je uvik bila muka čekat’ kad će se ‘vamo. Ćaća je uvi’k obećav’o da ćemo se vratit’, ali vidim ja da od te njegove priče nema ništa. I onda sam mu jedan dan samo rek’o:  Ćaća, ja odo’ a ti kako ‘oćeš!

Smije se Ivan kumovim riječima pa dodaje:

– Imam dojam da su naši vani materijalisti i da imaju veliki stra’ vratit’ se ‘vamo. K’o da se boje da će umr’t od gladi!

(Kroz glavu sijevnu: nikad se sit gladnu nije razumio, ni zdrav bolesnom).

– Mi smo sada ovd’e i ako Bog da nas Ćićko više ne vozi – doda Ivan, ali iskreno čovjek prizna da proteklih sedam godina nije dobro radio u tuđini „ne bi danas mogo otvorit firmu“

Zatražismo podatke o nazivu njihove firme i poželjesmo ovoj dvojici mladih obiteljskih i vedrih ljudi svu sreću i dug život na Duvanjskom polju.

Još samo jedna fotka… Ostale, one „s lagera i bauštele“ poslat će dvojac. Drže do riči. I mi smo, jer…

Zora Stanić/Tomislavcity

Više fotografija u galeriji.