I sada mi navru suze na oči, ne od tuge i žalosti nego od smija, kad se sitim priče moga dragog i uvaženoga kolege iz Brišnika. Vezano je za njegov posjet i posjet nekolicine Brišničana zoološkom vrtu na Marjanu u Splitu.

Ako me pamćenje dobro služi, ispriča on tada kako se to dogodilo početkom osamdesti’ i to u litnje vrime kad se od sunčeve žege i pivanje cvrčaka u borovini ne može opstat’. Tada su k’o srednjoškolci krenuli u obilazak zoo vrta.

“Najvišu pažnju privlačio nam je lav velike grive. S’rvan od žege lež’o je nedaleko od ograde zivajuć’ i dahćuć’ i neznajuć’ što će ga uskoro snać’.”

Nastavio kolega pričati: “Okupili se mi baš kod lava i ne skidamo očiju s njega tako da ni’ko drugi od posititelja ne može k njemu blizu, kokad smo se zali’pili za ogradu k’o pijavice. Jedan od nas u tom trenu uzeo je šibicu da zapali cigaru, što je i učinio. Umisto da šibicu spremi u džep on nas nasnovoda (nagovori) da se okušamo ‘ko će pokretom palca prije zakresat’ ševerin, a da pri tom ševerin odleti što dalje. Sve se to odigra uz ogradu nesritnoga lava kojeg naša galama i cirkuz toliko ne zasmetaše sve dok se taj isti naš, želeći nam pokazati kako se to radi, uperi šibicu prema lavu. Kresnu ševerin i onako zapaljen pravo njemu u grivu di i ostade. Kroz nekoliko sekundi poče iz grive dimiti, lav složi riku otresajući glavom, a jedna gospođa zaurla iz svega glasa: “Judi izgori lav, zapališe lava! Milicija di ste?” U tom trenu uzbunu je dala i čuvarima, a mi Bog te vidio opleti kuda koji mili moji. Nije se znalo kuda koji smira. Samo piči da te milicija ili ne’ko ne u’vati, a lavu što bude, izgorio ili ost’o. Vala ti Bože svaki od nas je bižeć’ naš’o neko sklonište i čusmo se i nađosmo nakon nekoliko sati od bižanije, ali za brigu nam biše jedan koji ne dođe niti nam se javi. Sve nam u glavi da nije pa’ u ruke miliciji. Ako je, računamo neće ni nama prošit’, neće nam biti dobro. Čekamo mi i raspitujemo se kod naši’ Duvnjaka da ga ‘ko nije vidio po Splitu. Ni’ko pojma nema, ‘ko da je u zemlju prop’o. U neko doba navečer javi nam se pajdo iz Metkovića. Laknu nam svima, živ je i na slobodi! Kad ga upitasmo kako završi u Metkoviću, reče kako je bižeć’ dospio do autobusne i ne gledajuć’ di i kako autobus vozi uspio se ukrcat’ spašavajuć’ živu glavu. Zbog šibice i lava mogli smo nagrabusit’, ali srićom prođosmo s malo više pritrpljenoga straha i lakšom upalom nožni’ mišića. Sudbina lava ostala nam je nepoznata, valjda su ga ugasili. Ne znam da su novine o tome išta pisale.”

Ante Đikić/Tomislavcity

Foto: Ilustracija