– Znaš li baba da će uskoro ljudi moći birati oće l muško ili žensko dite… ko u zadrugi.
– Mhm… – baba će ne dižući pogleda.
– I ne samo to, nego i boju očiju, boju kose, sve što požele…
– Mhm, mhm…
– A, moći će mu kupiti i više pameti, ako imaju čudo para, pa što više parusina, više pameti. Siromaji će i dalje ostat siromašni i glupi.
– Mhm, mhm…
Nije bio ni prvi ni zadnji put da unuka “govori budalašćine”. Baba se nije previše obazirala.
– Ne zabrinjava te to, a? – htjede je nazor zainteresirati.
– Kojo? Da će čeljad moć birat oće l sina ili ćer…
– No.
– Oće ako oni bidnu namisto Boga.
– Ama, već ima toga, baba!
– Ajde bona, šta basaš saba zora. Oće te Bog pokarat!
– Pa, vidiš li da masovno minjaju spol, rod, hormone, gene…
– C… koliko puta san ti rekla da mi se stužuje od tizi budalešćina! Još vako na ćesrce. Taman će čovik Bogu određivat kakvo će mu dite dat! Jakuće!
Unuci se nekako smililo na tu nevinu oazicu netaknutu grubom čizmom civilizacije.
Bože dragi, šta li bi tek rekla na “eliksir života” koji je navodno pronađen. Za one dubokog džepa, dakako.
Na spajanje mozgova na internet… Trajno mijenjanje klime…
Na zastavu duginih boja koja se sad već ponosno vijori i na nekim “naprednijim” crkvama…
Sritna sritnica i ne sluti da smo na pragu stvaranja Übermensch-a, ali ne onog bezazlenog, Nietzsche-ovog, nego robusnijeg od svega što je mogao i zamišljati.
“Volja za moć” preko noći se preobrazila u zastrašujuću volju za “biti kao Bog”, ali bez komponente mudrosti i ljubavi… koje krase Boga.
Gola moć – puna šaka brade.
– Babisima moja – unuka će blago, uzev je za ruke – Minja se sve što se može minjati; od spola do gena i moždanih vijuga…
– A, ne znan, seko, šta b ti rekla, veda da se bliži strašnji sud, eto ti.
– Ha… Imamo i lomaču i drva i šibice, samo da neko kresne. Ili jednostavno udari grom i… bye, bye.
– Tako ti je, sinko, ka se čovik igra Boga. Ko i u vrime Potopa. Eno, piše ti u Bibliji.
– E… Samo ovaj put, bojim se, bez Noine arke. Civilizacija koja je do jučer držala robove, danas bi se već igrala Boga. Nema tu mista za nekog poput Noe.
– Ma, čudin se kako je Bog i do sada duro, na šta sve svit ne okrće, bošslobodi!
– Nema potribe za Božjom kaznom, baba. Ne zna On to tako dobro ko čovik!
– Bošsačuvaj! – prošapta baba križajući se – Narod se, brate, skroz pronaopačijo da gore nemere. Kuš goreg strašnog suda!
– Mudra moja babisima… – zagrli je unuka, a oči joj se ovlažiše.
Da je nekome morala objasniti tu nenadanu navalu ganuća, vjerojatno bi odgovorila riječima sv. Augustina: “Dok me ne pitaju, znam; kad me upitaju, ne znam.”

Biralo me/Tomislavcity