Nema ga ko ne zna da je vaktile, dok se ono još muškadija ne biše razašla po bauštelama u Njemačkoj, zaraditi koju paru, kakva je neimašćiña vladala u našim krajevima.
I da su dica bila željnija “slatkarije”, nego Boga vidit, štono se reče.
Poslin rata, jedva bi se i kruva napripravilo čeljadim, moj sinko, netal’ slatkarije.
O blagdanima po koja kocka šećera, tvrdi rogač, šaka lišnjaka…ako i to.
Bože kako li se žudilo za tim božanskim okusom koji bi dvatriput godišnje iznenadio sritna, dičja nepca.
Jedne prigode, na sahrani neke babe, skupila se čeljad, kako to već biva…
Došla i rodbina iz Slavonije, koja je, po imućstvu, nešto bolje stajala od ovih na rodnoj grudi, pa bi se uvik štogod donilo; između ostalog i kolača; tada još nepoznanice u naškim obiteljima.
Tako biše i ovaj put.
Kad je mališan išetao prid okupljene prijatelje, sa zamamnim kolačima u ruci, svi su najprije sa distance piljili, a onda, jedan po jedan, stadoše mamiti da i njima dadne zera.
Svak se od njih svojski trudio iznaći kakve bivše zasluge, usluge, prijateljska diljenja na koja se pozivao:
“Sićaš se kad sam ti dajo mij da pušeš…?”, govorio bi jedan.
Drugi bi se požurio zanijekati prvog i nametnuti nešto svoje, bolje i vridnije, naravno.
“A, sićaš se kad sam ti ja pokazo tičje gnjizdo…ono u polju…sićaš se…?”
Mali nije piko ni jedan od tih “junački’ podviga” na koja su se oni pozivali, nadmećući se i osporavajući međusobno.
Znaju i sami da može, eventualno, dati mrvicu jednome od njizi.
Najčešće nijednom.
Nije se čuditi, čeljadi….
U okolnostima, kad takvo što imaš priliku kušati jednoč, ili nijednoč, u životu, ko uni vakat, samo se još naivno dite moglo nadati kakvom sevapu, tim više što ih nitko od starijih nije na to poticao.
Naprotiv.
Najčešće bi im se pripelilo da, ni slučajno, nisu kome dilili, bošsačuvaj…
Ili ih se, naprosto, nije pušćalo “prikuću” dok sve ne poj’du.
Gladna vrimena, moj sinko!
Nije se čudit, ja t’ kažem!
Lako je biti široke ruke kad obiluješ, ali kad si i sam u stisci…eeee.
Najskoli dica.
Kakva te nesebičnost!
Mamili tako, sritnjaci, mamili…džabe ti!
Oči im više iskapile piljeć u slatkiš u ruci i njegov tragični nestanak u tim mrskim, tuđim ustima, koja bi tako rado posudili.
A, njijova se, sritna, sasušiše o’želje.
Gutaju pljuva’ku, zagrizaju š njim svaki zalogaj… žvaču i gutaju š njim…’nako nasuvo…
Oči im ostajale na njegovim ustima.
E, sritni sritnjaci!😢
Osevapio bi se da im je dao zalogajčić.
Al’ štaš ti kad je željnih usta brdo, a kolačića zerica.
A, ti dite…željno isto ko i oni.
Kad više nije znao kako bi više mamio, jedan od njih; onaj siroma, najuporniji i najželjniji, zapriti krajnje ojađeno:
“Neka, neka…umr’će i moja baba, paš ti vidit!”, reče ozbiljnim, pritećim tonom.
“Neka će!” – odgovori onaj, trpajući u usta poslidnji komadićak, pa spraši nazad, po još.
Ono siroče krenu nazad teška koraka i turobna pogleda, kao da je ne’ko umro, bošprosti.
Pa i jest umro.
Umrla je njegova nabujala žudnja, satkana od najvruće želje.
Grijana ludom nadom do posljednjeg zalogaja, napokon je neslavno izda’nula na mukama – pribijena, izmasakrirana, umorena…
Živa istina, kažu…
Sad, je li ili nije, Bog te pitaj!
U svakom slučaju, istinita je ta neopisiva žudnja sritne dičice u ti pusti, žalosni, gladni vakat.😢

Biralo me/Tomislavcity

Foto: KUD “Kamešnica”, Sinj