Slučajnim uvidom u arhivu, negdi pedesetih, kad su prvi ljudi otišli na “arbajt” u bili svit, našlo se jedno pismo koje je, po sadržaju i stilu, ponešto odskakalo od ostalih, mahom istih, pisama.
Zapravo, razlika se pojavila tek na kraju, u svojevrsnom post scriptumu, kojeg prenosimo u cijelosti, izostavljajući uobičajene, svima poznate, dijelove poput uvoda:
‘Valjen Isus i Marija, ta je rič najstarija’ i td.
Slidi besida o dobrom zdravlju, ko što se i njeme želi ‘od Boga i srca svoga’ i td.
Nego, itamo mi na kraj pisma, kojeg prenosimo “od, do”:
“Eto, dragi moj čovik; ne znan što b ti više pisala…
A ja, počem; baš sam se duisala…
Niki dan, bano šumar.
Dala mu zera pršuta, da ne prigovara za nu bukvu što si litos otpilo; a on ukumijo valit na sva usta: – a, je ti uredan pršut! – A, znaš sam kako je slatkoran; ne bi ga, vala, stinom nabaco, netal pršutom. Pa ga nisam čudo nutkala.
Mislim se – nek si ti šumar, al, čuvaću ja to za svog čovika, a ne vako dilit ko god bane. Pa, jel tako? –
Beslemiši se ti – reko – di oš, kod mene ga više neš!
I ja bi tako znala bit šumar…
Di god svrneš, po špilju pršuta i pečenice i priko vrata.
Ništa lašnje.
A, pršuti, bolon, uredni, samo da vidiš…
Kokad su krmad bila dobra, imo si, vala, šta i vidit.
Samo je još jedan pršut tazi.
To čuvan za kad ti dođeš.
Banu, bolon, pratar, šumar, učitelj, pa, sritni isan nemere od ruga da ji ne ponudi, a ne bi ti odbilo, nema ti para!
Mislim se, ko bi vas zečepijo pršutom!
Ajd, za pratra se još i nekako prigorit – računaš pratar je… – A, ovi drugi obliguzani se više neće trcit, et.
Sučim ću – reko – čovika dočekat… s ogložđanom košćurinom, valjda!?
Pa, tako da znadeš da se toji zadnji ne skida dok ti ne baneš.
Eto, lipi moj čovik, dođi ti nami što prije, pa da se malo pojmiš i glacneš.
Kažu da si vele oslabijo od te švapske rane.
Eto ti zbogom i odman otpiši.”
—-
Mo, kakvo te – reko – Tatjanino pismo Onjeginu…
Ni nanilo, brate.
U lektiru š njim!😃
Biralo me/Tomislavcity
