Biralo me: Palčica

– A…?

– Ona, ona… sto, je bila mala vako ko, ko… – pokazuje palac.

– Misusovo? Di s to čula?

– Pa, pa… To je bajka. Sutani.

– Crtani… Mo, kan se ti crtanog ako š svoju babu slušat! Ko j ti dat dite od palca, Gospa te pomogla, de?

– Pa, je, je… Bila je tako, tako… – tapka kažiprstom jedne ruke na palac druge – i bio je jedan judozdel i, i…

– Ljudožder!? – poskoči baba.

– Aha. I ona je njemu uklala cimze… Ve-elike, ovako… – raširuje ruke koliko god može i ne može.

– Aj, ti, oko moje, reči svojoj babi – imade li i jedna toja priča da je naoposum i ko Bog zapovida? Ili su ti baš sve do jedne tako bošslobodi… S ljudožderim, višćicam, marvom što divani ko da su čeljad…?

– Pa, je, baba, je! – viče uzbuđeno – Palsisa je, je… Judozdel je zaspo i ona je ve-elke cimze njemu odnila i…

– Nu… Nema ko palac, a ukrala velike čizme… Pa, kako to, de?

– Pa, je-e-e…! – oštro zatrubi blizu babina uva.

Od neočekivanih, čudnovatiih primjedbi dite je već gubilo strpljenje i elan.

Šta joj, bidnoj priostaje veda se latit dreke, ljutnje ili suza.

– Ne viči, bona, probi mi uši! – dobaci baba stavljajući dlanove protiv neželjene buke – Pa, baba te samo lipo pita, nu. Kako – reko – dite more bit tolišašno, ko palac, a more nosat velkačke čizmetine. To pitam.

Sritna unučica, naravno, nije imala protuargumenata, pa, po običaju, očepila žalit. A, šta drugo…

– Kh, khhh…

– Nu vid… Nemoj mi sad u revljavinu, oko babino! Pa, lipo divanimo ja i ti, nu. Baba te lipo pita, a ti u žalbu.

– Khh, khhh…

– Nu, nu… Aj ti babi lipo reči šta biše s tojin čizmom. Nije ji zar ona obula?

Rekla je to tobož ozbiljno susprežući smij iza dlana u koji se, ko tamađoje, nakašljavala.

– Ni-je! – zagrmi kroz jecaj.

– A-a? Nego šta? Pa, šta će joj undak tuđe čizmetine?

– Tako…! – odbrusi.

– Za ćaću joj, biće… Ili za dida… – mirno će baba da ju malo uzemlji.

– Ni-ije!

Suze su već bile iskopnile iz grla, ali ljutnja ne.

– Pa, de reči undan babi. Zašto je ukrala čizme tojem ljudožderu, bošsačuvaj. Da je ne pojde, šta li?

Malecka je šutila, ali se vidilo da su joj oči živnule jer je baba pogodila.

Neš ti što je teško pogodit šta bi ljudožder napravio s ljudima. I još tolišašnim.

Palo je to babi na pamet i skoro se našalila kako toja Palčica ne bi bila ni oblizak velkačkom ljudožderu, ali nije više smila riskirati dok se dite još nije “ustavilo plakat”. I vako je bila “prikardašila” miru.

– Biće da je zato. – zaključi bez čekanja potvrde – Jazašto postoje ljudožderi, veda da idu ljude, je l tako?

Uvriđeno dite je uporno šutilo, pa baba nastavi.

– Pa, zar te nije stra gledat toje straote? A?

– Nije! – dreknu inatljivo kao da joj od toga ovisi oće li osele smit gledat “toje straote”.

– Do-obro, nu. – razvuče ona pomirljivo – Samo – reko – da ti se to ne bi po noći klapilo. Meni, stro, bi. Eto ti.

– Ne bi! – jogunila se i dalje nemajući blage veze šta znači “klapiti”.

Samo je u znak ljutnje, reda radi, na svaku babinu odgovarala niječno, i za svaki slučaj, povišenim tonom.

Ovaj put je – kobog – baba prišla tanjušnu liniju šalanja na račun “iskonica iz crtanog” – smrtn