Osmi smrtni grij
„Uranila baba!“, pozdravi unuka babu na uranku.
Ona se, po običaju, stade žaliti kako cilu noć nije oka sklopila na što se unuka zagonetno nasmija.
– A, šta… ti ko ne viruješ, šta li? – smrtno se uvrijedi.
– Nije da ne virujem… – brani se – nego sam ti sinoć slučajno povirila u sobu, a ti zinula i rčeš ko traktor. Ja lagano zatvori i iziđo na prstima. Reko – da je ne brudim kad vako lipo rče. – smije se.
Baba poskoči ko da je zmija ćonu.
– Ja rkala? Ja? – zajauka napuklim glasom i grimasom mučenice.
– A, slučajno sam vidila. Pa, šta vali što si rkala! Rčem i ja, nu.
– E-e, sram te i stid bilo! Tako na babu potvarat… Crn ti obraz!
– Baba, vidila sam te! Čula sam te! Hrkala si! Pa, kakav je to grij, bona!
– Mo, lažeš, rđo! Lažeš koliko si duga i široka. Đava ti je rka! Oka cilu noć sklopila nisam, a ti potvaraš ko…
Glas zadrhta prelazeći u plačni uzdah.
Sritnica se toliko zadevetila da se sva pomela. Oće duša nazor izać, štono kažu.
Reci joj šta god oš, potvori na nju što ti drago, samo nemoj reć da je spavala, Bog ti lipi da! Pa, još i hrkala…
Moš je slobodno ubit!
Ništa tako ne ujde za srce babu ko kad joj rečeš da je spavala. Ojme!
Osmi smrtni grij.
Jedva da sritnica ikada i zakunja, a netal….
Neoprezna unuka počini teško svetogrđe koje će Bog more bit oprostiti, ali baba jok.
Nikad za nikad.
Manje bi je uvridila da joj nešto opcovala, vala.
I vrapcima je znano da babe po cile noći oka ne sklapaju. I da je tako od pamtivika, a nu ti surepice prezobrazne!
Vidjevši što je uradila, unuka se pokajala. Na kraju se morade ispričati i „priznati“ da se šalila.
Neš se inače kutarisat žalopojki.
Tako i bilo.
Cili bogovitni dan, baba se svejednako vraćala na to, žalovito ponavljajući kako joj je teški grij tako potvarat na babu.
„I kako će isan rkat, kad po cilu noć oka ne sklopi, de?“
(arhiv)
