Po mnogočemu pamtim Ivandane iz ditinjstva.
Uz radost svitnjaka uoči tog velikog dana i krofna po kojima je mirisala cila kuća, bijaše tu i nešto zbog čega sam obavezno oplakala, a neritko i “oblizala šćap”.
Ako ćaća nije štogod donio iz Njemačke, obično bi se oblačilo ono što je okračalo starijim sestrama, sviđalo ti se ili ne; ljubilo te ili ne.
Za ganjc novu frizuru pobrinula bi se mater – ja ko će drugi.
Šta reći…
Na sve je to ličilo, samo na frizuru nije. Kad bi se baš moralo nekako imentovati, nazvala bih to svetogrdnim činom kolanja glave.
Kako Bog nije baš svim materama dao frizerski talent, imo si šta i vidit kad te pušće ispod makaza, pa se pogledaš u špiglo…
Ajme majko!
“Neću vaka na dernek!”, pritiš roneć gorke suze.
Di neš žalit sunce ti žarko…!
Izgledaš sebi ko friško ostrižena ovca koju su nevište ruke svojski nakolale zastrizajući oštre usjeke izrazito tupim makazama da se iz aviona razabire svaki krivudavi rez.
I baš za Ivanjdan.
Zbog siline šoka koji doživiš od letimičnog pogleda u ogledalo, stručno bi oko lako pripoznalo simptome teškog oblika PTSP-a.
To iskokuljano ko da se kiljalo kakvim dobro istupljenim nožem, Iruda ti živa!
Uzduž i popriko glave rugaju ti se živi rezovi svakojakih vela – ovde zastriženo, onde ukrivljeno, tamoke odletile makaze do samoga timena…
Rječju, savršen primjer nestručnog striženja dice u ovca-điru.
Speuzi kako bilo. Samo nek kosa ne iđe u oči.
Zato se i šiša, nu… ta nije radi lipote i mode.
I aj ti sad taki sutra na dernjek – prid nolki svit… na taku svetkovinu!
Srića Božja pa malko smetneš frizuru dok jargaš svitnjak, a sutradan, tek kad ugledaš stolove s galantarijom i zamamnim, crljeno-žutim šlamama koje su, što se voća tiče, zaštitni znak Ivandana.
Pa, kad navališ na šlame, krofne i ostale poslastice, zaboraviš vala i na glavu, netal frizuru…
Barem dok se ponovno ne sudariš s neprijateljem zvanim zrcalo.

Biralo me/Tomislavcity