Kad se prije nešto vrimena, babi rodilo prvo unuče, sprti ti se ona, pa po prvi put (nazdravlje joj bilo!), put pod noge i vrcon u “bili svit”.
Osićala se poput novozavitnih mudraca kad su slidili repaticu zvizdu.
Njena je repatica, doduše, bila obična “pruga ili tobus”, a dite kojem se iđaše “pokloniti” – prvo unuče.
Nazdravlje!
Nema – kaže – šta nije od kuće ponila.
“Oš sukneni zepica svih vela, oš bičvica, biljčića, torbačića… Ma, kolinim zbijala kuver, eto ti.”
Kašnje pričala priji kako bi, da je znala, ponila još i pletaru vode. “Osevapila bi se, moja ti!”.
“Misusovo!”, zakrsti se prija, pa kad čuše zašto, prikrsti se livom priko desne – undak znaš koliko je sati.
– Nako ja Boga vidila! – klela se baba na svaki prijin izraz čuđenja – Ja pitan vode; bila dobro ožednila… ko dure putovat, bona, a oni navalili – Na ti soka! Na ti soka! – Neću – reko – žburat sočine, od njeg mi se još više spiču usta. Daj ti meni obične vode! Najviše, stro, volin vodu ka ožednim.
– I ja. – uteče joj se prija u rič.
– Kad, moja ti… Donesoše prida me vodu u bocunu. Š čepom. Reko – jel to Radenska? Smiju se. – Nije, baba. To je obična. Missovo, zašto držite vodu u bocunu? Oni crkoše o smija. Vele da se tako kupuje u zadrugi. Ujmoca i Sina… krstim se ja… Ta, ne prodaje se zar voda, slobodbože!? Oni jopet u smij.
– Ccc… – zinula prija i sama se krsteći kad god bi se ona prikrstila. – Ču-u-j, da se voda kupuje…?! – otegnu i riči i kretnju rukom do čela, pa prema prsima.
– Nako ja Boga vidila! – ponovi glasnije – Običnu, najobičniju vodurinu kupuju u zadrugi. Običnu! Vodu! Što mi svist nije zašla…
Prija je gledala u nju ko da bi joj rada virovat, a ne može.
– Ccc… Gospe moja!
– Pa – reko – pošto voda, de?! Vele – isto ko i sok. A-a…?! Ko sok… Vo-oda?! Obična!
– Da nisi ti, bona, štogod priglumnula? – lanu prija ono što ju od početka žuljalo.
– Mo, kako ću priglumnut, Bog te, neću, priglumno! – obrecnu se ona – Na svoje uši čula… Voda košta ko sok – ako ne i skuplje, eto ti!
Zbog oštrine tona koji nije trpio prigovore, prija se više nije izletavala. Samo je u čudu širila ruke i razvlačila usta izgovarajući gestom ono što je već bezbroj puta ponovila: “Missovo! Misovo!”
Jedno takvo čudo je toliko zblaznilo sritnu babu da nije priji ni ispripovidala koliko je unuče teško, na koga liči, u čije će mu ime nadit… sve ono što toka pričat kad se rodi dite – pa još unuče.
Svetogrđe prodavanja najobičnije vode skroz-naskroz ju uzdrmalo, sablaznilo, dotuklo…
– Mogu, stro, počet i zdrak naplaćivat. – zaključila je zajedljivo – Isto ti je… ili voda ili zdrak.
Da su joj rekli kako se i “zdrak” naplaćuje, samo ne na tako direktan način kao voda, kokad bi joj svist zašla – za sveosve.