Poznato je da naše babe iznimno dobro podnose vrućine i da im crni šudar ne smeta ni liti ni zimi, kao ni ostala, mahom crna roba, gotovo ista za sva godišnja doba.
Eventualno, tamo negdi o Gospojini, skinu čermu i zepe, ako i tad.
Štaš ti moj sinko ka se vaktile moralo radit u polju, pa sve da se od vrućine kamen krabi.
Sritni isan navikne, štaš.
A, šudar na glavi je bio strogo obavezan kao post na Veliki petak. I strože.
Ko to nije moga izdurat, moga je jedino bižat na ni svit.
Unuka se iznenadila kad baba, jednoč na 40 stupnjeva, reče kako je ubrala stručak mesliđana da je zera razgali od žege.
– Mesliđan! Bha! – namršti se ona, odbijajući lepezom intenzivni miris koji ju zapahnu iz smjera babine ruke.
Baba se sva nakostrušila “ko da je zbeštimala, bošsačuvaj”.
– Mesliđan ti ne mirluši! Ujmoca i Sina…! Nema na svitu lišpeg mirluva, ni ti se ikoji š njimen izmiša.
– Bha! To je začinsko bilje, bona. Miris ubija. Ni komarci se ne primiču na dan oda.
– Mesliđan da nije cviće! – jauknu baba stavljajući dlan na prsa – Pa, ti nisi sa svojom! Najlišpe cviće u Boga i najlišpi miris. – udahnu još dvatri puta, duboko, duboko, pa raskrili ruke – Ko ovome more nać mane, taj ne zna ko mu glavu nosa, vala.
– Ni ti je to cviće, baba, nego korov.
– Korov… mesliđan!?
Cila joj se soba “začevrtaljala” od neke omaglice što joj zatitra prid očima.
– Sve začinsko bilje spada u korove. Zato ga se nemeš riješit kad jednom nikne, pa tako i mesliđana.
Baba je gledala u nju ko u prikazu. Riješit se mesliđana! Ko da je skrenula, bošslobodi!
Odgojila je to dite i čini joj se volila više neg sebi, ali “vake riči ne bi očekivala ni od najgoreg dušmana”.
Krajnje uvriđena, stade se zabezeknuto križati punom verzijom – Ujmoca i Sina i Duva Svetoga! – što je činila samo kad bi bila jako, jako presenićena – Ti isto ko da si izvanjsebe, slobodbože!
Glas joj poprimi tugaljiv, tronut ton kojim se moglo samo šaptati.
– Ako ti ovo ne mirluši…
– Mirluši, baba. Prikoviše mirluši! Uduši! Pogotovo na vom zvizdanu. Bha!
Baba ju par trenutaka netremice gledaše potpuno zgranuta.
Nikad nije čula većeg svetogrđa.
Da mesliđan nema lip mirluv i da nije cviće… Strila nebeska!
Htjede još nešto izustiti, ali umisto riči iskoristi ruku kojom se neprestance križaše, najprije u tišini, a potom uz jedva čujne glasove “c i s” što su iskakali iz otegnutog zaziva “moca isina”.
S mesliđanom ispod nosa, grdno uvriđena, krenu prema izlaznim vratima ne prestajući se križati.
Unuka kanda nije shvatila da bi sve naške babe, kad bi se ikako moglo, mesliđan kanonizirale kao sveto cviće.
Zato u sve kreći, ženska glavo, ali u mesliđan… Bošsačuvaj!

Biralo me/Tomislavcity
Zahvala za fotografiju Ljubici Mihaljević