U usporedbi sa Matericama, Očići su, vaktile, uvik bili izdašniji, masniji i veseliji.
Muškadiju i toka bolja trpeza, nu…rekla bi baba.
Nekako, brate, šušasto ako nema štogod iz šušare. Ništa bez dobre meze.
Ta ne’š pri’ ćaću, na Očiće, iznit mlaćenice i kruva, kruv ti ćaćin, ko da čujem pokojnog ćaću.
Jazašta se čuvaju i šćede ‘niki pršuti, sudžuci, pečenice…?
A, pršut…mmm…mrtva bi ga usta ila, štono kažu, netal dica, vika željna toji delicija iz šušare što uglavnom biše naminjeno za posebne goste, a dica to, onomad, nisu bila, ni svetkom, ni petkom. Taman posla!
Uz Božić, Očići su bili jedini dan kad sz se toga smila trcit a da ne dobiju po prstima.
Inače se ni gledat u to nije smilo, moj sinko, dok bi se kaka važna persona čašćavala, poput pratra, šumara, poštara…a, ti gutaš samo očima, dok te mater ne spazi i krijomice, znakovito ne šćine. Sva’k zna šta to znači.
Zato se na Očiće nadobrovoljiš, jerbo ćaće spadaju u najposebnije goste koji su bili najriđi od sviju.
A, kad banu jednom, dvaput godišnje, izneseš prid njizi cilu šušaru, ako triba, da pokažeš koliko ti je drago što su napokon došli.
Oni se nisu ni tribali ciniti na Očiće – ćaća se ocini samim dolaskom iz Njemačke.
Ku’š bolje cine!
Nije da isan ima išta protiv današnjeg vakta, ma, opet nekako, većina čeljadi “odozdal”, s uzdahom se sića tih Očića i te, gotovo onostrane, razdraganosti kakvu današnja dica ne poznaju, kao ni pravog domaćeg pršuta i pečenice, meščini.
Sad, možda je to samo žal za bezbrižnim ditinjstvom, a možda i nije, ko će ga znat, tek, od kad ćaća ode, Očići ožive i lipe i tužne uspomene, pa zajedno uzdišu.
Biralo me/Tomislavcity
