Jamio mali didov čekić i brokve, pa ‘oće zakivat vrata, ‘nako ko did.
Babi nije baš pravo, premda joj godi što se “didovo dite”, kako mu tepa, zarana zanima za alat.
Baba ko baba…stra’ je da se ne nagrdi, bošsačuvaj.
A, dite, ko dite…ko ti je ko ono!
Sve more i zna, pa ‘oće to i dokazati.
Džabe što baba pripeljuje: “Nemoj, bolon, stućeš prst, pa štaš undak! Ščujo!”
Čuje on, čuje, ali ne benda.
I evo…već čekić kljucka po drvetu, pa baba usnitila:
“Čuvaj prste! Čuješ li…?
Nije ni dovršila, kad se začu žalba…
Vasovo prst, naravno!
“Jeto ti te Bože…! Pa jeson ti rekla nemoj…i da čuvaš prste!”, kuka sritnica prigledajuć prstiće i pušući u misto di se vidilo zerica crvenila.
Bržebolje ga poside u krilo, pa ga užurbano cunina, grleći i tješeći.
Dite i dalje “reve”.
“Ššš… Neda baba, neda baba! Saće to proć, kito babina! Nije ništa! De, da baba poljubi, pa će odman proć, nu…”
Pažljivo ljubi prstić, pa nastavi s cuninanjem i šš…pjevušenjem sve dok se malecki nije smirio.
“Baba ti lipo kaže “čuvaj prst”, a ti babu svoju ne slušaš…”
Pri spomenu odgovornosti, mali opet očepi incat.
“Dobro je sad, de… Prošlo je! Nu, da vidi baba…”
Slidi obred pomnog pregledavanja i službenog okončanja žalovanja.
“Mo, prošlo, jašta je! Nuder, da baba još jednoč cmokne…za svaki slučaj. Eto ti! Sad je ko novi. Samo nemoj više krećat didov čekić, ščujo!”
Dite zna da to znači kraj žalbe, a baba sve amenuje ovlaš bucajuć mekanu kosicu uz tepanje: “Babin junak!”
Dite se veselo zaprndeca ko da ništa nije bilo.
Napravi uobičajena dvatri kruga avionom od raširenih ruku, popraćeno čudnim brujanjem “motora”, a onda…ćuta-puta, opet se nekako stvori pored čekića.
I opet se maša za nj…
“Ostav’ to!”, zbrecnu baba zgranuto.
Mali instinktivno ispušća čekić, pa blen’o u nju, kao da se pita šta li je sad skrivio.
“Oš jopet po prstu?! Niti je bilo dosta jednoč, a?!”
Dite ju gleda u čudu, ubrzano “trepljući” okicama.
Već idući tren nastavi uokolo bučati svojim “avionom”, a baba škripati svojim iglama, ko da ništa nije bilo…ni sada, ni ikada.

Biralo me/Tomislavcity