– Bila ti jednoč nika višćica, bokjesmejo… – započe baba priču o “Ogledalcu” koju je unuka predložila, “vadeći joj mast” da zna, zna i gotovo, kako je uvik činila.
Misusovo – misli se dite – kakva bi to bila baba kad ne bi znala sve priče. Pa, ja.
– To je bila zla vesica, je l de, baba? – napomenu.
– Mo, jakakva će bit, nu. Koj ti dat inčije višćice, bona. A, bila, kažu, grdna ki lopov. Drčina vika vrljacaj stinom za njom…
– A, je l ona, baba… je l imala metlu?
– Mo, imala ništa šugove metletine; sva odrpana. Ne znaš ti jal metla, jal grana, et. A, bila tuden i jedna mala… Lipa, kažu, ki sveta sličica. Eto tako, ko ti… Imala ti ona niko ćusto ogledalce. Ćaća joj donijo iz Njemačke.
– A, ja nemam! – namršti se unuka.
– Kako nemaš… ? Eno ti špiglo na ganjku; štaj ti drugo?! – najiskrenije se zadeveti baba.
Malecka se još više “nakostruši”, a baba nastavi ne primjetivši ni mučnog izraza lica, ni razloga za nj.
– Zamirila ti višćica, bok je smejo, tojo špiglo, pa nazor otet maloj iz očiju.
Računa da će i ona postat lipa ko ona. Mala u pustu krivljavinu, pa polet ćaći.
Jedared ti njojzi ćaća rekne da jami tojo ogledalce i okrene ga prema višćici, pa kad ona spazi koliko je grdna – veli – crkni će o muke.
Utom ti banu i višćica i odman viče maloj: “Daj špiglo”!
Mala ni pet, ni šest; jami ogledalo i okrenu ga višćici u lice.
Kad li višćica spazi na šta liči, ujti se za glavu i raskrivi na vas glas.
Čupa sebi kose, javuče, kuka… Viče maloj da brzo sklanja špiglo od nje, jerbo se ne mere gledat. Mala neće, zauzinat.
I višćica ti više ne mogaše izdurat, vego najednoč puče ki tikva. Bu-u-um!
Nestade je.
Od babina dramatičnog glasa udruženog s dramatičnim prizorom tajanstvenog puknuća višćice, ‘mal i mala ne puče, što od strava, što od uzbuđenja.
Ta, ne čuje se baš svaki dan da netko popravo pukne, pa bila ga i višćica.
– I eto ti… – privede baba priču kraju prije nego je mala došla k sebi od čuđenja – Tako ti toja mala postala čuvena, pa sva dica najednoč tidoše imat taka ogledalca. Et.
Dite je slušalo razrogačenih očiju uživljeno u glavni lik i samo se nekako osićajuć junakom koji je dokrajčiju zlu višćicu.
Nedugo zatim, šutke odmagli materi vičući još s ulaznih vrata da joj sutra kupi “jeno ogledalse”.
Šta ti je dite!
Mater se stala krstit, a baba šuti ko zalivena.
Ne bi rada da se pročuje kako sritnom ditetu priča budalešćine, nu.
Biralo me/Tomislavcity
