Dotrčala unučica babi, sva uplakana. Neka joj se mala, veli, izbeljila.
– Mo ko se smide beljit oku babe sboje – zapiva baba – samo nek ga ja vidin!
Uzevši je na kolina stade je cuninati i tješiti.
– Ššš… Neda baba, neda baba…
Nije pomagalo.
Bit će da je mala baš junački isplazila jezik, kad se dite tako grdno uvridilo.
– Oš li da ti tvoja baba ispripovidi jednu priču o plazijezi.
Malecka dlanom obrisa nos i sramežljivo kimnu.
(Ta, ne nudi se baba pričat svaki dan)
– Pepejugu. – predloži suzno.
– Nećemo toju. Toju san ti pričala. Veda ćemo o jednoj plezijezi što su je zvali Mala-Gala.
– Ha?
Malenoj, naravno, biše poznat izraz “mala-gala”.
Znala je da se, među drčajinom, tako nekome “laje”, ali nije znala što točno, pa priupita babu.
– Ništa. Šta j ti značit. Vego, slušaj ti šta se trevilo tojoj maloj…
I otpoče vesti priču koju je, sudeći po neobičnom otezanju slogova, upravo smišljala.
– Toja ti je mala bila pogana ki pašče. I svakoj drugoj maloj bi plezila jezik i lajala “mala-gala, mala-gala”. Zato su je i prozvali Mala-Gala.
– Jel, baba, jel ona, ona… ona ne susa doblo! – poskoči unučica od uzbuđenja. Zrak joj odjednoč zamirisa na uzbuđenje.
– Jakako da ne sluša! Upušćano, bona, bošsačuvaj! Svakome se beljila i beljila dok jednoč nije slučajno nališo pratar…
Dite naglo uvuče toliko zraka da se skoro zagrcnulo.
Kao i sva dica koja imadu babu, biše joj poznata priča o pratarima i kako kod njizi prođe jezik neposlušne dice.
– Hhh..! – ciknu poklopivši usta dlanovima.
– Ja, ja. I pratar je spazijo kako se belji…
– Hhh…! – zastenja prepast.
– I šta j ti bit… – nastavi baba ponosna što je unukine oči prikivala uza svoja usta, pa se malo i razbaškarila.
Popušća zera rogljeve šudara da lašnje mozga, pa nastavi dramatičnim tonom.
– Pratar je zovnu: “Dojdera amo!” – pokaza kretnjom povijenog kažiprsta.
Unuka se ukočenila. Pristala disat. Ublidila. Zanimila.
Već je u mislima vidila i jezik i makaze i…
– I štaj ti bit… Mala tide uteć, al joj se noge odrvenile – zanila se baba ne primjetivši da bidna unuka proživljava isto. – Pratar ti je vako ujti za ruku, a drugom rukom burlja po džepu od mantije…
Od zvuka koji je mala ispustila, baba se trže.
– Hhh… Makaze!!! – jeknu razrogačenih očiju. Baba se požuri zanijekati.
– Ma, jo-o-o-k, bona! – otegnu odmahujući rukom, te dite napokon povrati dah.
– Čućeš ti… – nastavi – Mala ti se bila pripala da će joj pratar otkinut jezik, pa okrenula u pustu krivljavinu, kad… – raskrili teatralno ruke – pratar ti izvadi ćikuladu i dade joj. Na ti – veli – ćikuladu.
Nastade mrtvi tajac.
Crne okice što su netremice zurile, dođoše dvostruko veće i sjajnije.
Rasplet je drmnuo kao grom iz vedra neba s dalekosežnim posljedicama.
Od tada se mala skroz-naskroz prožegarila. Nije ti se više dala plašit pratrom, niti se više susprezala i sama nekome izbeljiti, najskoli onoj maloj s početka priče.
Bir ju spazi, na čistu joj miru, isplazi jezik do korina, kao i ona njojzi dan prije.
Ha, ko će ti znat… morti se i ona nadala da će nalić pratar, pa i njoj podadnit ćikuladu.

Biralo me/Tomislavcity