Sjećam se svoje prve pisaće mašine – marke “Olimpija”.
Tipke te mašine trebalo je udarati toliko jako da bi susjedi zvali policiju već nakon par redaka teksta.
Za takvim “tvrdim” mašinama onomad su sjedili samodopadni “drugovi” po uredima klete Juge, ponosito udarajući kažiprstom jedno po jedno tvrdo slovo dok bi, onako svisoka, zirkali preko okvira oćala koje su, tko zna zašto, svi odreda nosili.
Na jednoj takvoj kletoj mašini otipkana je – kažu – tobož optužnica za tobožnje zločine hrvatskih pilota, tobože počinjene u “zločinačkoj, ustaškoj akciji proterivanja i bombardovanja golorukog srpskog naroda, koju je osmislio sam ‘zloglasni poglavnik’ Franjo Tuđman, koji je najpre, kobajagi pustio nesretni srpski narod, e da bi ga, kad se lepo skupio u kolonu, zasuo avionskom paljbom.
Velikosrpskom umu nije teško zamišljati ovakve scenarije i na temelju njih podizati optužnice za “ustaške pilote tog udruženog zločinačkog pothvata – Oluje”, s tri desetljeća zakašnjenja.
Ta, ne smeta im pamet, što narod veli.
Nikome od njih ionako nije do istine, nego do očuvanja legendarne SF-sage zvane “Srpski svet” po kojoj je taj svet žrtva okrutnog ostatka sveta koji se, na čistu miru uroti protiv njega, a ustaška Hrvatska, naravno, u tome prednjači.
Tako je ta zločinačka zemlja, pre tri desetljeća svirepo napala goloruk srpski svet na njijovim vekovnim, pradedovskim ogništima od Banovine, Knina, Vukovara, pa sve do Dubrovnika, da bi ih silom proterala i uz to, nako goloruke, gladne i bedne, nemilosrdno bombardovala iz vazduha.
Tako nekako zvuči ta teška optužnica, teško otipkana na teškom stroju, s dva teška, velikosrpska prsta, podignuta još onomad kad su teški tenkovi dotutnjali s one strane Dunava i Drine – sve lepo pevajući lepe, zelene pesmice o salati i Hrvatima.
Pa, kad su umesto Hrvata na salatu, u “Oluji” dobili vruću poparu u vidu teškog poraza na svim frontovima, bes se u njima toliko stlačio zlokobno preteći da će saga “Srpski svet”, ne daj Bože, biti raskrinkana.
Moralo se, dakle, pod hitno nešto preduzeti.
I preduzelo se.
Podiglo se, eto, optužnicu za tobožnji genocid (kvalifikacija koju su, uzgred budi rečeno, jedino oni službeno dobili od Haaga).
I aj ti sad budi pametan…
Ako mene pitaš – da mi je glava ko vasceli srpski svet, ne bi to mogla shvatiti.
Te stvari, čini se, jedino ispravno shvaća par ljudi u Hrvatskoj poput Milorada Pupovca, Ante Nobila, Žarka Puhovskog i tako tih…
A, većina nas opet ne shvaća njih, pa…
Uz nužni i dužni pijetet prema svakoj žrtvi i osudi svakog zločina – kao ljudskog i kršćanskog imperativa, s pravom se čudimo što u toj bajkovitoj sagi o srpskom svetu, kao u nekoj srbijanskoj verziji “Alise u zemlji čudesa”, uvijek vukovi ispadnu žrtve, a janjad krvoloci.
Pa, kako to, de?
Srbija možda stvarno nije tek “šaka zobi”, kako to slavodobitno kliče njen predsjednik okružen lepim srbijanskim devojkama u narodnoj nošnji, no bila ga šaka ili zobnica ili vreća, zob je zob i ne moš je prodavati pod zlato i dukate, čak ni u legendarnoj sagi o legendarnom srpskom svetu.
Kako to uvijek biva – i u ovom zlu nešto dobra: Zahvalni smo, naime, g. Vučiću i sličnim mu mitomanima “srpskog sveta” što nam pomažu shvatiti kako je nastao mit o Jasenovcu i onim grotesknim brojkama kojima stupidno lamentiraju argumentima usprkos.
Novi mit, evo, nastaje pred našim očima već tridesetak godina, a broj stradalih srpskih civila u “Oluji” se čudesno udvostručuje.
Za par desetljeća, eto ti drugog “jasenovca” i eto opet vukova u ulozi žrtve.
Da je u pitanju i jedan jedini život, previše je, s bilo čije strane, no ima li netko potrebu ustostručavati broj žrtava, tu onda nije po srijedi ni istina, ni pravda, a najmanje pijetet spram njih.
U svijetu u kome je ovakvo što zamislivo, zdravom razumu ne preostaje drugo do iskrcati se što prije.
“Zaustavite zemlju – silazim!”
Nada Beljan/Tomislavcity