Na Svjetski dan baka i djedova, unuka ustala saba zora da, u znak zahvalnosti, barem danas skuva bilu kavu i posluži uz koji suvi keksić.
Čim je baba pozdravila uobičajenim “valjen Isus – uranila…?”, unuka joj se obisi o vrat, te veselo zaguguta:
– Sritan ti dan baba i didova, najdobrija moja baba! – reče pružajući joj prije kupljenu bombonjeru.
– Missovo! – začudi se baba.
– Danas je Dan baba i didova, znaš. Moraš častit! – zadirkivaše ju – Tako naredilo.
Još bunovna, baba se krsti.
– Kakav te dan spopajo! – Ko će ti đuturumin dat dana!
– Ima, ima… Danas je tvoj dan, bunila se ti ili ne.
Baba, po običaju, odmahnu rukom:
– A, nek ga slobodno obise mačku o rep!
Unuka se tobože priseniti, te zinu koliko je mogla otvoriti usta, pa ih, u znak prepasti, poklopi dlanom, kolutajući očima.
– To je papa uveo, bona! – reče hinjenom bogobojaznošću.
Babi ne biše svejedno.
Kako je oduvik begenisala pratre, tako i papu. Ku će sad!
– A-a…? Pa-pa? – ona će otegnutim, pokajničkim tonom.
– Papa, ja.
– A, nisan to znala.
– Ma, jesi… samo si zaboravila. To je tek odlani.
– A-a? I papa – veliš – naredijo?
– Ja, ja.
– Pa, što to?
– Što to… Zato što zaslužujete, valjda. Ne samo jedan dan…
Laganim pokretima glave i usana, baba pažljivo odvagivaše sve što je rečeno. Da se opet ne zaleti…
– A, Bog ti lipi da… Nači, papa to ko naredijo…
– A, ja ko će drugi, moja baba… Ta neće političari!
– Mo, đa t pulitičare! Samo da in je smradolučit.
Tronuta papinom brižljivošću side ona za stol nježno gladeći bombonjeru kao da ju je papa osobno poslao – akasta za nju.
Unuci se smilila njena ganutost, te bijaše zahvalna “onom gore Papi” što se sitila i dana i poklona.
I što je babi tako drago ki da je od samog pape.
Sevap je, vala, sritnicu zera razgalit.

 

Biralo me