|
Mary od Anđe: pisma preko oceana
Draga Mare, pišeš mi
kako si se više od svega zaželila oni naši riči, naše ikavice i lokalnog
govora, pa da bi te jedno tako pismo raspoložilo i osvižilo. Probaću ti ispunit
želju, iako me živcira što mi interent sve podvlači crljenim, ko da mi oće reć
kakvo je ovo pismo, kakve riči, nikad čujo! Kad jednom čuješ naše riči, kad ji
podojiš u mliku materinu, moraju ti bit drage i nezaboravljene. Mesečini dok
ovo pišem ko da se vraćam u ditinjstvo, u one naše vrtle, na one podvornice,
livade i polja, kojima se razliže zvono s ovaca, bronca s volova, pa se zvukovi
pomišaju s pismom zrikavaca, zujanjem čela, a mi čobanice ispružile se nauznak
u ladovini drače, stavile glave na čobanske torbe, zagledane u oblačiće na
vedrom nebo, pa se igramo zamišljanja. Ne znam kako bi se danas ta igra zvala,
more bit željoteka ili što želim biti kad narestem velika. Ja se sićam kako si
ti uvik govorila da je iza onog velikog brda( Vran) more na kojem ima brodova i
samo sidneš u njizi i oni te dotraju do Amerike di živi ona tvoja imenjačica
Mara, ćer onoga iseljenika iz susidnog sela, koja je dvaput dolazila u naše
selo, donosila nam svašta i pričala, pričala, a mi je ništa nismo razumile,
samo dreljile u nju ko u nemišajuć Gospu, jer je bila obučena u lipe aljine i
zlatne cipalice. Kad je noćila kod tetke u našem selu, siti se, mi joj malo
raskinule one dvi aljinice što su se sušile na zidu, pa kad je Mara to vidila dala ji nama-usrićila nas,
niko nam nije bijo ravan, krile smo ji od drugi sestara, šćedile, oblačile ji
samo nediljom na misu.
Vidiš, Mare, kako se
tebi želja ispunila, otišla si priko brda, ravno u Ameriku. Nikad te nisam
pitala vidi li ti tamo onu Maru ikada, čula sam da je velika vaca. I ne bila,
koliko joj ćaća ima para!
Sad te moram malo
potsitit i na njezinu tetku, sada pokojnu Janju, pokoj joj duši bila je dobra
žena, ali uvik u nekakvom trku, nikad nije imala živa mira, zvali smo je
Brzica-brzo odala i brzo govorila. Kad počeše ovi naši iz Nimačke dovozit auta,
pa Jerkan sustiže Brzicu kako trči u grad, zaustavi auta i pozva je da sidne u
nj. “Fala ti, kume, nemam kada, žuri mi se, zakasniću i vako leteć!“ Siti se
kako smo joj se smijali kad se vratila iz brda di je zidala ogradu, pa nako
ljuta i zapuvana od trke, na pitanje čovika joj šta je dosad radila, poče
galamit: „Božje ti Gorove, di sam, pa ja rušim, ona se zida, ja rušim ona se
zida, tako nekoliko puta, nisam mogla prija!“ Pa kad je ono plela čoviku
čorape, pa nikad potrefit miru. „kasno će obut, ja ji isparam, njemu male, pa
ji on oplete, ja opet isparam, velike mu, pa on opet oplete, neću tako do
amena“. Mi svi u smij, a čovik će na nju:“Nesrtnice, polako, vidiš da si se
privarila, ti pleteš, ja param, polako, dica ti se smiju!“ Onda nju spopadne
bis:“ Šta vali što sam se privarila, privari se svak, privari se i oltar na
popu…ja!“ vrišći Brzica, a mi se valjamo od smija.
Znam ja da je tebi
drago kad te potsitim na ove dane, tebi je uvik bis u glavi, duša ti se sićat
gluposti od kada si postala pametna. Ja sam još na tom putu, ostarila, a pameti
se nisam dozvala, a di živim, bolje mi je da se pravim ( možda i ne pravim?!)
luda, jer kad vidim šta nam ovi pulitičari rade, nemeš ostati pri pameti. I
naši i stranjski, Mare, nema ti tu razlike, pa mi se sve čini da su u
suvezluku: ovim stranjskim lipo, ništa ne rade, a plaća velika, dobro idu,
piju, prija jim ova naša rana i zdrava okolina, nikakve opasnosti nema, pa bi
glavu dala da oni pomalo mite ove naše političare da i oni ništa ne rade, samo
da malo zamute ako se počne bistrit, jer i jedni i drugi love u mutnom. A
narodu se pamet pomutila na ovoj vrućini, ne zna kud udara, a kamoli koga će
birat na ovim izborim, pa će opet krive, nemeš se iščudit kako nikako da
izaberu prave-poštene i sposobne. Kažu da to dvoje ne iđu skupa!Siromašni smo
pa se taki ne rađaju, a još zamalo, ako se nastavi vako, neće se ovde rađat
nikako. Iseli svit, Mare, iako priko volje, ode di mu je bolje. Ovde, osobito u
selima, ostadoše samo oni koji ne mogu s mista, priko praga. Sve se, draga,
lomi na sirotinji, reko bi naš svit da poleti samar iz nebesa, kolan bi se
obavijo siromaku oko vrata.
Jelde, Mare, tebe još
zanima obavijam li ja nekom ruke oko vrata, joli meni neko? Na ovoj pripeci, ne
benesaj Mare, ja se krijem i od unučadi da me ne grle i ne motaju se oko mene,
još su mi draži od ikoga na ovom pribilom svitu. Kakav honorarac, kakav Ero, ma
on ti je sigurno zaždio daleko na sjever, ovdje nestalo ladovine, nije izgorila
borovina, vego sve zauzeto. Kod nas ko ni u kog:zimi ladno, a liti vrućina, sve
nas ubi radna diciplina, tako je pivo lini Mate, onaj što je govorijo ko volijo
radit o glavi mu se radilo! Naša , još uvijek recimo, država, ne priznaje
invalide rada ni šćetu na radu, pa je raditi gadno za zdravlje, a i ne isplati
se jadnom radniku, jer plaće nema, pa je bolje zalud ležat, nego zaludu radit,
a ljubit? „Zalud govor, novi sporazumi, još je stara ljubav na srcu mi!“ A i
ti, Mare, viruj mi!
TVOJA ANĐA
(čitanja 425)
 |
